Bekstvo iz zablude

Piše: Miša Brkić

Srbija je u ozbiljnom problemu.

Naravno, ako se pokaže da Vladimir Vladimirovič nije blefirao u Ankari, kao što je to radio u Pekingu. U Kini se junačio s Altajem i Snagom Sibira za koje traži pare od Kine jer ih nema, a u Turskoj je najavio eutanaziju Južnog toka. I sve to da bi – napakostio Evropi koja je Moskvi uvela sankcije zbog ruske agresije na Ukrajinu.

Dakle, ako nema Južnog toka vreme je da se javno odreknemo ideoloških i nacionalnih zabluda o energiji s Istoka.

Nije, međutim, vreme da naša Vlada i naš premijer kukaju kako će Srbija da postrada zato što nema Južnog toka.

Nije vreme ni za likovanje onih koji su tvrdili da je strateški promašaj Koštunice i Tadića onaj međudržavni sporazum Srbije i Rusije o prodaji NIS-a, kad se ovaj tandem nedoraslih i neodgovornih političara “primio” na rusku “žvaku” kako će nam Moskva izgraditi Južni tok, ako joj po njenim uslovima prodamo NIS.

I tako smo pod veoma diskutabilnim uslovima prodali NIS, a Vladimir Vladimirovič sad kaže da od Južnog toka nema ništa.

Čak nije važan ni razlog za gašenje Južnog toka – da li je to zabrana Evropske unije ili to što Rusija i Gasprom nemaju para.

Sad je vreme da Srbija oslobođena – ideoloških, istorijskih, nacionalnih – zabluda sedne, razmisli i izabere strategiju koja će joj u budućnosti obezbediti stabilno, održivo, bezbedno i dugoročno snabdevanje energentima. Pokazalo se da nije nacionalno odgovorno držati “sva jaja u jednoj korpi”. Sve mudre i odgovorne vlade u ozbiljnim državama u Evropi, ali i u našem regionu, bavile su se energetskom bezbednošću i već su napravile nacionalne strategije diverzifikacije snabdevanja, izvora i distributera energijom i opredelile se za alternativne izvore.

Evropa je odlučila da drastično smanji potrošnju ruskog gasa u narednim decenijama i uveliko radi na alternativnim izvorima, pravcima snabdevanja i dobavljačima. Do 2030. godine, na primer, polovina evropske potrošnje obezbediće se iz obnovljivih izvora.

Nedavno je završena eksperimentalna faza i uskoro se u Evropskoj uniji prelazi na komercijalnu proizvodnju brodova-vetrogeneratora koji će na Atlantiku proizvoditi struju, pretvarati je na licu mesta u tečni gas i dopremati ga do lučkih terminala. Uveliko se radi na izgradnji novih i osposobljavanju postojećih terminala za LNG (tečni) gas koji će biti dopreman u Evropu sa drugih svetskih nalazišta i neće proći mnogo godina do pojave transevropskog gasovoda Baltičko more – Jadransko more. Evropska unija već je odvojila početnih milijardu evra za modernizaciju i proširenje LNG terminala na ostrvu Krk, a Hrvatska se i u evropskim i u američkim strategijama ucrtava kao jedna od ključnih tačaka evropske energetske bezbednosti. Američki potpredsednik Džozef Bajden izjavio je pre neki dan u Istanbulu da Hrvatska ima potencijal da postane regionalno energetsko čvorište, ako bude pametno ulagala uz podršku EU i u saradnji sa susedima (obratiti pažnju – „sa susedima“), i kao najvažnije činioce evropske energetske sigurnosti u ovom delu Evrope naveo Hrvatsku i Rumuniju.

LNG terminal na Krku omogućiće snabdevanje gasom Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske i Hrvatske bez potrebe da se gas kupuje od Rusije.

Iako su se do skoro ruski lobisti u Beogradu sprdali sa alternativnim gasovodima (naravno, da bi protežirali Južni tok), šansa regiona jugoistočne Evrope i mediteranskih članica EU da obezbede još jedan stabilan i dugoročni izvor snabdevanja je u izgradnji gasovoda TAP (na koji bi se nadovezao IAP – Jonsko-jadranski gasovod) koji će dovući gas sa polja Šah Deniz u Azerbejdžanu za potrebe potrošača u Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Makedoniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Italiji i tako zadovoljiti 20 odsto potreba Evrope. Da ne bude zabune – to nije nikakva fikcija, ugovori o izgradnji i kupovini gasa potpisani su prošle godine.

Finansiranje južnoevropskoga gasnog koridora bilo je pod znakom pitanja pošto su krajem septembra ove godine izašli iz finansiranja projekta nemački energetski koncern E.on i francuski koncern Total. Ali, u međuvremenu javio se novi investitor – Enagas, jedan od najvećih španskih distributera gasa, koji će uz Britiš petroleum, norveški Statoil i azerbejdžanski državni koncern Socar (svi sa po 20 odsto udela) finansirati TAP.

Čini se da su kriza u Ukrajini, odluka EU da smanji energetsku zavisnost od Rusije i odluka Bugarske da zaustavi izgradnju Južnog toka počeli da trezne i srpske političare.

Nedavno je nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel rekao da je diversifikacija isporuke gasa u interesu EU: „Plan je da se isporuka gasa odvija preko Azerbejdžana, a ne preko Rusije“, rekao je Gabrijel na zajedničkoj pres konferenciji sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem. A na to je naš premijer rekao da je „u potpunosti saglasan sa Gabrijelom i da nema ništa da doda“.

Neki od srpskih političara (Zorana Mihajlović, na primer) javno i već dugo zagovaraju potrebu izgradnje deonice gasovoda od Niša do Dimitrovgrada, kako bi se Srbija konektovala baš na TAP gasovod.

Ministar energetike Aleksandar Antić razgovarao je sa visokim zvaničnicima EU o nastavku realizacije projekta gasne interkonekcije sa Bugarskom koji je ocenjen kao prioritet od strateškog i regionalnog značaja. Direktor Direktorata za proširenje u Evropskoj komisiji Žan Erik najavio je mogućnost povećanja finansijske podrške za realizaciju tog projekta iz IPA fondova.

Ministar Antić obećao je da će sa zvaničnicima u Azerbejdžanu razgovarati o alternativnom gasnom pravcu: “Iako smo zakasnili za taj projekat, imamo opciju interkonekcije da dođemo u dodir sa tim gasovodom i koristimo njegove kapacitete”.

Sve te šanse – alternativne izvore, dobavljače i distributere i obnovljive izvore – Srbija bi morala da uključi u svoju dugoročnu energetsku strategiju.

Ali, kraj priče o Južnom toku poučan je iz još jednog razloga.

On bi mogao da bude i kraj iluzije “i Evropa i Rusija”.

Peščanik.net, 02.12.2014.