Diskriminacija osoba sa invaliditetom

Znamo da naš Ustav zabranjuje diskriminaciju po osnovu rasne, verske nacionalne i druge pripadnosti, pa i po osnovu invalidnosti. Generalno ni jedna osoba po bilo kom osnovu ne sme biti diskriminisana, a diskriminacija znači dovodjenje jednog lica po bilo kom od navedenih osnova ili po nekom drugom osnovu u neravnopravan položaj u odnosu na druga lica. Pojam potiče od latinske reči discriminare – što znači odvajati – praviti razliku. 2009. godine kod nas je donet Zakon o zabrani diskriminacije: Članom 2. zakona izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označava svako neopravdano pravljenje razlike i nejednako postupanje, odnosno postupanje ( isključenj, ograničenje ili davanje prvenstva u odnosu na lica ili grupe…).

Nema razloga da dalje citiramo, jer već i iz navedenog  je shvatljivo da su OSI višestruko,  direktno ili indirektno, diskriminisana populacija, jer se prema njima često pravi razlika u odnosu na druge i nejednako postupa, a nameću im se i razna ograničenja.

Pisasmo već, ali ponovićemo – izmedju ostalog, pošto u našem gradu ne postoji adaptirano vozilo u javnom prevozu, ovoj populaciji je indirektno ograničeno pravo na javni prevoz. Neko će reći da OSI niko nije zabranio da koriste javni prevoz. Slažemo se, ali im nije ni omogućio prilagodjeno i dostupno vozilo. Dakle ovim neomogućavanjem ograničeno je pravo OSI na javni prevoz, a time posredno i njihovo kretanje.

Tačno je i da ženama sa invaliditetom niko nije onemogućio da idu na ginekološke preglede, time što im je to zabranio, ali nenabavljanjem adekvatnog ginekološkog stola, to je ovim licima indirektno onemogućeno, odnosno ograničeno. Čak i ako uspeju zbog arhitektonskih barijera da dodju do ginekološke ambulante, biće izložene neprijatnostima i osećaju poniženosti, jer ne postoji taj prilagodjeni ginekološki sto. Zbog  ovoga mnoge žene sa invaliditetom jako retko ili nikada ne posećuju ginekologa. Ovo naravno vodi u moguća teška oboljenja od kojih su mnoga po život opasna. Pitamo se zato da li je ljudski život manje vredan od jednog ginekološkog stola? Ističemo da ne znamo koliko on košta i dodajemo da nas i nije briga, jer sigurno znamo, da je to manje od ljudskog života, jer je ljudski život ne procenjiv i neprikosnoven i niko nema pravo da ga ugrozi, a očito je nažalost da iz razloga koje smo naveli, neki to sebi daju za pravo.

Prokomentarisaćemo i situaciju u kojoj su se našli neki naši sugradjani sa invaliditetom. Na šalterima nekih gradskih službi, na koje dodju sa svojim personalnim asistentom, da bi završili neki posao. Tada se službenik obraća personalnom asistentu, a ne osobi na koju se potrebna usluga odnosi. To je direktan atak na dostojanstvo i integritet  lica, na šta apsolutno niko nema pravo.

Personalni asistent je pritom objasnio svoju ulogu, uputio na osobu pored sebe i objasnio da se konkretna situacija nje tiče, a službenik je i dalje nastavio da komunicira sa asistentom, sve dok on i sama osoba sa invaliditetom nisu podigli ton i reagovali burno. Po našem mišljenju ovde se i te kako radi o diskriminaciji, jer je jedina razlika izmedju lica iz našeg primera i ostalih na šalterima, bila ta što je akter našeg primera koristio kolica. Službenik ga je dakle doveo u neravnopravan položaj u odnosu na ostala lica. Sve se ovo naravno najčešće i događa iz razloga, što većinu poslova na raznim šalterima i po kancelarijama za OSI obavljaju druga lica, zbog toga što su ova mesta za njih nepristupačna, pa i oni koji bi to mogli sami prinudjeni su da se oslone na druge.

Da bi se diskriminacija smanjila OSI moraju biti vidljivije u svakodnevnici. Da bi bile vidljivije, grad u kome žive mora im u svakom smislu biti pristupačniji. Da bi im grad bio pristupačniji moraju se rešavati arhitektonski i drugi problemi o kojima smo govorili i o kojima ćemo tek govoriti.

Kad se bude pristupilo bržem rešavanju tih problema OSI će postati svesni da ih njihov grad prepoznaje kao punopravni deo sebe pa će češće i u većem broju biti vidjene i u parkovima i u pozorištima i na najrazličitijim drugim javnim mestima, pa kao zaposleni u preduzećima, ustanovama, državnim organima… Da bismo ih viđali i kao zaposlene, obrazovne ustanove na ovim nivoima moraju im biti pristupačnije, kao i sam obrazovni sistem. Tako po ko zna koji put izražavamo nadu da će konačno naša gradska Skupština dobiti odbornika sa invaliditetom… ili se ipak varamo?!

Diskriminacija je svuda oko nas, hoćemo li i dalje zatvoriti oči pred njom? Ovo što smo naveli su samo neki oblici i primeri diskriminacije.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

__________________________________________________________________