Rodna ravnopravnost osoba sa invaliditetom

Na ovu temu prokomentarisaćemo neke navode iz izvoda iz informativne publikacije o ženama sa invaliditetom švedske organizacije OSI (DPI).

CSŽ OSI Srbije zastupa stanovište da vrsta invalidnosti ima različite posledice za žene i muškarce, shodno razlici u njihovim opšte prihvaćenim socijalnim ulogama. Sa navedenom konstatacijom se naravno slažemo, jer iako znamo da se u savremenom društvu, kako ono u svakom smislu sve više napreduje i razvija se, žene zaista izborile za bolji položaj, obrazovanje, ekonomski i opšte statusno. Ipak taj položaj naravno nije dovoljno dobar i mora i dalje da se poboljšava. Ovde posebno mislimo na nasilje prema ženama uopšte, koga svakako ima sve više, a priznajemo da se o njemu i govori više nego ranije. Znamo da su žene sa invaliditetom, baš zbog samog invaliditeta u još lošijoj situaciji, prvo zato što su često i fizički zavisne od muževa i drugih članova svojih porodica, a medju njima je i nezaposlenost veća, te su u većem procentu i ekonomski zavisne.

Diskriminacija žena sa invaliditetom je dvostruka – po osnovu pola (roda) i po osnovu invalidnosti. Žene sa invaliditetom se posmatraju kao bespomoćne, detinjaste, zavisne. Tradicionalna uloga žene kao nekog ko podiže decu, ko je majka, supruga, domacica i ljubavnica, obično nije ista za žene sa invaliditetom. Da je ova konstatacija tačna, znamo iz praktičnih primera, koji nisu malobrojni – da kada se muškarac sa invaliditetom oženi sa takvom ženom čuju se komentari: „šta će mu ona, što nije pokušao da nadje „neku zdravu“, a u situaciji kad muškarac bez invaliditeta, bude u vezi ili braku sa ženom sa invaliditetom, komentari su vrlo česti: „Kad već nije mogao da nadje neku zdravu, šta će mu i ona“. U svakom komentaru već vidimo, da je tom muškarcu žena sa invaliditetom jedini mogući izbor, koji se naravno smatra i najlošijim. Ovakvi i slični komentari i mišljenja u obe situacije koje smo naveli dolaze nažalost i od članova najuže porodice, koja bi trebala da bude najveća podrška.

U poredjenju sa muškarcima sa invaliditetom, žene sa invaliditetom i ženama bez invaliditeta, žene sa invaliditetom češće ostaju van braka, kasnije se udaju i često se razvode. U slučaju da invalidnost nastupi nakon stupanja u brak, češće se razvode muškarci od žena sa invaliditetom, dok se brakovi žena sa invaliditetom retko raskidaju. Kako je slika majke definisana brigom i požrtvovanošću, a žene sa invaliditetom se najčešće posmatraju kao neko o kome treba brinuti, onda je jako teško zamisliti da žena sa invaliditetom može da se kvalitetno ostvari kao majka. Potpisnik ovih redova će medjutim reći da poznaje  ne tako mali broj majki sa invaliditetom, koje su u svakom smislu ostvarene kao majke, svoju decu izuzetno odgajaju i u socijalnom, ekonomskom i svakom drugom pogledu. Naravno ima i bračnih parova gde su oba partnera OSI, čiji su brakovi harmonični, a deca srećna i ispunjena. Svaki segment njihovog odrastanja, sazrevanja i razvoja adekvatno je zadovoljen. Strah da će žena sa invaliditetom, roditi dete sa invaliditetom, naravno nije osnovan, jer nisu sva oboljenja, koja prouzrokuju invalidnost nasledna. U prilog ovoj konstataciji naravno ide i činjenica da mnogi bračni parovi bez invaliditeta, dobiju decu sa invaliditetom, baš kao što ne mali broj parova gde su oba ili jedan partner sa invaliditetom dobiju potomstvo bez invaliditeta.

Kada je u pitanju obrazovanje primetno je da su žene sa invaliditetom nižeg obrazovanja od žena bez invaliditeta i muškaraca sa invaliditetom. 17,4% žena sa invaliditetom ima manje od kompletnog osnovnog obrazovanja, a samo je 3,5% takvih žena bez invaliditeta.

Žene sa invaliditetom su sudeći i na osnovu podataka koji su navedeni u mnogo lošijem položaju ne samo u odnosu na žene bez invaliditeta, već i u odnosu na muškarce sa invaliditetom. Zato zaključujemo da je kada su u pitanju žene sa invaliditetom i radna neravnopravnost izraženija nego što je slučaj sa ženama bez invaliditeta.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

_______________________________________________________________________