Ko lakše dolazi do posla OSI žene ili OSI muškarci

Na pitanje koje je naslov ove teme svaki naš čitalac, koji bar malo prati društvena zbivanja i standarde, veoma lako će dati odgovor. Do posla dakle, i uopšte i medju OSI, lakše dolaze muškarci. Koliko god su se žene  izborile za svoj bolji položaj u društvu i zaista pokazale da su samo po senzibilitetu i emotivnosti nežniji pol, muškarci ipak i dalje važe za jači pol. Uvreženo je mišljenje da taj jači pol, kao takav treba da bude ekonomski, psihološki i na svaki drugi način stub i osnovni oslonac porodice.

Na žalost tvrdimo da to veoma često nije tako i da je u mnogim slučajevima sve ono što smo već naveli da treba da bude muškarac – upravo žena. Tako je neretko i u situacijama gde je žena osoba sa invaliditetom. Znamo primere naših sugradjanki OSI, koje su u braku sa muškarcima bez invaliditeta, koje nemaju stalan često ni bilo kakav posao, a vrlo uspešno brinu o jednom ili čak dvoje dece, o čitavom domaćinstvu i svim njegovim potrebama. Njihovi muževi rade to je tačno, pa zbog vrste posla najčešće nisu kod kuće, pa su već pomenutu brigu o čitavom domaćinstvu i deci prepustili ženi, pravdajući se da im je takav posao. To nam pokazuje da su zato što su im supruge uporne i energične dali sebi za pravo da zaborave da je deo ličnosti tih žena invaliditet i da je to razlog više da bi kao muževi, očevi… pa valjda i muškarci, trebali preuzeti još više odgovornosti.

Neformalno smo razgovarali sa desetoro naših sugradjana od čega je pet muškaraca, i pet žena. Od ukupnog broja posao imaju trojica muškaraca, a samo dve žene. Pri tome 3 od 5 muškaraca koji rade, imaju teži invaliditet od 2 žene koje rade, a takodje i od 3 žene koje nisu zaposlene. Naše nezaposlene sagovornice kažu da su ili razvedene i deca su kod njih, ili ih izdržavaju muževi. Razvedene tvrde da njihovi bivši muževi neredovno plaćaju alimentaciju, pa je potražuju putem suda ili pak uopšte ne plaćaju alimentaciju godinama jer rade na crno.

Kada smo ih pitali da li traže doprinos bivšeg muža i za njihovo izdržavanje, rekle su da bi bile srećne kada bi njihovi muževi redovno plaćali doprinos za izdržavanje dece. Ovo nam govori da su naše sagovornice i same sebi na drugom mestu, a čini nam se da uopšte ne vide rešenje za svoj ni malo zavidan položaj, jer nemaju poverenja ni u državu u kojoj žive.

One koje su u braku „izdržavaju muževi“, a kažu nam da iako kuvaju, peru, peglaju, nabavljaju potrepštine za domaćinstvo i brinu o deci u svakom smislu, njihovi muževi često umeju da im prebace kako je njima lako, jer su čitav dan kod kuće dok oni rade!?

Stavili smo pod navodnike „izdržavaju ih muževi“, naravno vrlo tendenciozno, zato što uopšte ne mislimo da ih muževi izdržavaju. Ovo iz razloga što one rade sve ono što smo već naveli i to kao osoba sa invaliditetom, a znamo da sve ono što rade žene kao supruge, domaćice i majke nije ni malo lako, čak ni kada su osobe bez invaliditeta.

U prilog činjenici da do posla dolaze lakše OSI muškarci, nego OSI žene ide činjenica da kako smo već pominjali, prema podacima NSZ – Filijala Čačak, je u 2016. godini od 228 OSI koje su dobile posao, 96 je žena, što znači da su posao dobila 132 muškaraca, koji su naravno i ovde u prednosti. Ovaj tekst piše muškarac, koji se i ovog puta pita zašto su muškarci tako često u prednosti, rade li oni baš uvek kvalitetnije i bolje posao u odnosu na žene?

Znamo i za podatak da je kod mnogih poslodavaca praksa, da u upitniku, koji se popunjava pri apliciranju za posao ili na samom razgovoru za posao postoji pitanje ima li kandidatkinja decu i ima li nameru da ih u nekom budućem periodu radja. Ni jedan zakon ne dopušta ovakva pitanja, a osim toga, nismo čuli ni za jedan slučaj da je poslodavac pitao kandidata muškarca da li ima nameru da u nekom budućem periodu ima decu. Za one koji će reći kako žena, koja postane majka ide na porodiljsko odsustvo, navešćemo da pravo na to po zakonu ima i muškarac pa mu i pored toga navedeno pitanje poslodavci ne postavljaju.

Sve ovo naravno jeste još jedan dokaz da su žene sa invaliditetom i kada je u pitanju zapošljavanje u lošijem položaju od muškaraca, a mi se pitamo koliko će vremena još proći pa da se ta činjenica promeni, a nekako smo u tom pogledu jako skeptični, što najiskrenije priznajemo, jer nam praksa ne daje razloge za drugačiji stav.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 _________________________________________________________________