Razumevanje i podrška ili obespravljenost i diskriminacija

Za osobe sa invaliditetom su uspostavljene usluge PA, pomoći u kući, svake godine se organizuju javni radovi, donet je Zakon o zabrani diskriminacije i … još puno toga pozitivnog. Kad se ovako posmatra postoje i razumevanje i podrška… Ali.

Personalna asistencija recimo ne traje čitave godine, pa njeni korisnici u zimskom periodu kad se zbog vremenskih uslova najteže kreću ostaju bez ove usluge. Nastojanja da ona postane budžetska stavka, još uvek nisu realizovana. Personalni asistenti do kraja decembra rade po projektu Javnih radova, a potom će (ako iko od njih to bude uopšte hteo), potpisati neku vrstu volonterskog ugovora??! Nije li ovo jedan vid obespravljenosti OSI? Nama se čini da jeste.

Jednostavno, ako se neka vrsta usluge, koja je evidentno neophodna, već ustanovi zašto nije trajna, zašto doprinosi nisu plaćeni sve vreme?? Sve su ovo problemi zbog kojih se jako mali broj lica uopšte odlučuje da radi ovaj posao, pa čim pronadju neki bolji i stabilniji odlaze. Velika je šteta jer postoje jako dobri primeri relacije korisnika i asistenata, a kroz ovu uslugu  – dokazano je, ostvarena mnogo bolja uključenost korisnika u svakodnevicu,  radne, školske i druge obaveze. Ljudi se zaista osećaju potrebnim i društveno korisnim, njihova sposobnost i kvaliteti dolaze do izražaja. Oni se jednostavno realizuju kao ličnosti.

Čak i samo par benefita koje smo nabrojali ovde, pokazuju koliko oni jesu važniji ne samo za korisnike PA već i za društvo u odnosu na činjenicu koju nadležni stalno izgovaraju: „ NEMA NOVCA“ Uvek ćemo pamtiti rečenicu jedne naše sugradjanke: „zaista sam počela da se osećam potrebno i samostalno, od kada imam personalnog asistenta, počela sam kvalitetnije da živim“. Ni jedan budžetski problem materijalne prirode, ne bi smeo da bude iznad citiranih reči, ali nažalost jeste. Ovo je dakle primer razumevanja sa jedne i obespravljenosti sa druge strane u istom okviru.

Mnogi naši sugradjani sa invaliditetom su učenici i studeni, što je pohvalno i raduje nas da ih bude sve više. Profesorka na fakultetu je jednoj studentkinji sa invaliditetom rekla kako ona može završiti fakultet, ali profesorki nije jasno šta će joj to i misli da ona nikad neće moći time da se bavi…?!

Personalni asistenti u Čačku

Sad se pitamo odakle bilo kome, a posebno pedagoškom radniku pravo da ovako otvoreno i direktno diskriminiše nekog po osnovu invaliditeta?  Odakle čoveku uopšte ovakva pomisao, a kamo li hrabrosti da je pretvori u izgovorene reči. Ovaj primer sigurno nije jedini, ali o tome se nažalost ne govori. Lica sa invaliditetom imaju pravo da studiraju ravnopravno kao i svi drugi, ali i tu postoji diskriminacija.

Mnogi će reći da su ovo retki primeri i nadamo se da jesu, ali zar treba da ih bude više i treba li da budemo srećni zbog činjenice da su retki?  Na stanovištu smo da NESME da ih bude uopšte, jer je diskriminacija zabranjena i Ustavom i Zakono, te dakle ni jedna funkcija, položaj ili titula, baš nikom ne daje pravo ni mogućnost da nekog diskriminiše.

Mladima sa invaliditetom, kojima to invaliditet dozvoljava, treba stvoriti što više uslova da se obrazuju i rade na sebi i svojoj samostalnosti, kao i ličnoj afirmaciji na svaki mogući način.

Razumevanje i podrška za OSI postoje, ali moraju biti mnogo dublji i jači i to naravno na uštrb obespravljenosti i diskriminacije. Licima iz ove populacije moraju se širom i boljom podrškom i podsticajima, stvoriti uslovi za jaču motivisanost da se bore protiv diskriminacije i obespravljenosti.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

________________________________________________________________