Ne baš optimistični rezime

Osobe sa invaliditetom se najčešće zapošljavaju preko projekata Javni radovi, što je uvek na odredjeno vreme. Ranije je to bilo na period od šest meseci, uz zaključivanje ugovora o radu, a sada je to period radnog angažovanja od četiri meseca, kada angažovana lica zaključuju ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

Najveći broj OSI ne samo u Čačku, već i u Srbiji kao celini je nezaposlen, pri tome naravno mislimo na one kojima invaliditet uopšte daje mogućnost da rade. Najveći broj njih godinama nije otišao na letovanje ili zimovanje, a retko posećuju pozorišta, bioskope ili druga kulturna dešavanja, a to nije zbog predrasuda ili arhitektonskih barijera, već i zbog nedostataka novca.

Da bi neko lice steklo status OSI, mora nadležnoj gradskoj filijali NSZ podneti zahtev za procenu radne sposobnosti u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI i na to apelujemo na sve naše sugradjane sa invaliditetom.

Arhitektonske barijere su jedna od najvećih prepreka za radno angažovanje OSI, ali zaista ne znamo, kada će i u kojoj meri naša lokalna vlast, ozbiljno početi da rešava. Ovo nije samo prepreka za radno angažovanje, već i uopšte za normalan svakodnevni život ove populacije.

Pre nekoliko godina u naš obrazovni sistem je uvedena inkluzija, koja podrazumeva da i školarci sa smetnjama u razvoju mogu da se uključe u pohadjanje nastave u redovnim školama. Neki prosvetni radnici su nam rekli da ni obrazovni sistem ni nastavni kadar koji ga čini, nisu dovoljno pripremljeni za sistem inkluzije.

Podsticajna sredstva i pogodnosti za zapošljavanje OSI se iz godine u godinu smanjuju, a trebalo bi da se povećavaju – pa da li se onda poslodavci stimulišu ka zapošljavanju OSI ili se destimulišu…??!

Da bi OSI u našem gradu i uopšte bile još vidljivije, grad ili mora biti pristupačniji, jer su sve ovo preduslovi da se diskriminacija smanji. Položaj OSI u našem gradu i čitavoj zemlji i dalje je prepoznatljiv kao težak. Predstavnici medija, vlasti i udruženja navode razloge tog teškog položaja, ali svi dobro znamo da suštinski sve zavisi od toga kako vlast na svim nivoima vidi i prepoznaje položaj OSI u našem društvu.

Borba protiv predrasuda okoline mora početi u porodici u kojoj svi mi primarno funkcionišemo i iz nje sami postajemo (ili ne postajemo) deo okoline, koja ima (ili nema) predrasude. Udruženja OSI imaju neprocenjiv značaj za poboljšanje kvaliteta života OSI i zato i republički i lokalni nivo vlasti, mora svim nevladinim organizacijama pružiti još veću podršku, jer njihovi kapaciteti moraju nastaviti da jačaju. Mora se uvesti mnogo veća kontrola primene Zakona o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI, kao i svih drugih zakona iz oblasti invalidnosti. Kada su u pitanju žene sa invaliditetom i radna ne ravnopravnost je izraženija, nego kada su u pitanju žene bez invaliditeta. Žene sa invaliditetom teže dolaze do posla od muškaraca sa invaliditetom.

Razumevanje i podrška za OSI postoji, ali moraju biti mnogo dublji i to naravno na uštrb obespravljenosti i diskriminacije. Za OSI se najčešće preporučuju administrativni poslovi, poslovi magacionera, pomoćni poslovi u proizvodnji i drugi poslovi, koji ne zahtevaju dugo stajanje. Poslodavci uvek moraju imati na umu status osobe sa invaliditetom u kome su lica i zaposlili.

Iz NSZ filijala Čačak navode da ukoliko se rešenjem o procenjenoj radnoj sposobnosti licu preporučuju poslovi za koje nema formalno obrazovanje ili radno sikustvo, takvo lice se uključuje u proces dokvalifikacije ili prekvalifikacije, a sve u cilju da lakše održi zaposlenje ili pronadje posao. Greške u izboru adekvatnog zanimanja najčešće nastaju onda kada roditelji na vreme ne prepoznaju ili ne prihvate zdravstvena ograničenja svog deteta. U okvir upisne komisije za upis u srednje škole, ističe Ana Dojčilović – saradnik za odnose sa javnošću NSZ Filijala Čačak, dodaje da ta komisija, koju čine lekari različitih specijalnosti usmerava decu sa zdravstvenim problemima ka za njih adekvatnim zanimanjima.

Dugi niz godina su siromaštvo, nezaposlenost i arhitektonske barijere, akcentovani kao najveći problemi OSI. Kako je i dalje takav slučaj, čini nam se da se da se na njihovom rešavanju ne radi u dovoljnoj meri.

U praksi je položaj OSI, kojih u Srbiji ima od 700.000 – do 1.000.000 i dalje jako loš, a posebno ako se uzme u obzir da živimo u 21. veku, koji je već uveliko odmakao.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 ________________________________________________________________________