Majske i druge pesme

У издању краљевачке Народне библиотеке Стефан Првовенчани, у едицији Повеља, недавно је објављена најновија књига стихова чачанског песника Братислава Јевтовића. Био је то повод да са аутором Мајских и других песама разговарамо за ОзонПресс и  Чачанске новине.

Душко Новаковић и Братислав Јевтовић на песничком задатку (1)

Већ смо навикли да нас у ово доба године песник Братислав Бато Јевтовић обавести о изласку своје нове књиге стихова. Настојећи да забележи рецентне наслове, а превасходно оне  које су изнедрили аутори из Чачка, наш лист и портал и овога пута показују интересовање за једну од Јевтовићевих књига стихова (Мајске и друге песме).

С. М.  – Јесмо ли у праву када кажемо да, готово обавезно, у ово доба године објављујете нову збирку?

Б. Ј.  – Не мислим да је некакво правило посреди. Неколико књига је уистину изашло у таквом тајмингу и ритму па Вас овакво запажање не вара.

С. М.  – Из Вашег пера, већ се подоста тога поетског набрало. Колико песничких збирки до сада?

Б. Ј.  – Ово је осма, ако добро бројимо.

С. М.  – Такође запажамо да су се углавном престижни издавачи одлучивали за публиковање Ваших руковети.

Б. Ј.  – То ми чини част, наравска ствар. Када се у књижевној Србији помену вршачки КОВ или краљевачка Библиотека Стефан Првовенчани, то јест њена едиција Повеља, одмах су назначене и такве поезијске координате какве су, са становишта заступаних песничких вредности, мање упитне неголи бројне друге. Инсигније Повеље су се на рукопису Мајских и других песама нашле и као нека врста штамбиља на мајсторском писму што сам га у поезијској сфери гледао да стекнем. Уреднички двојац Живорад Недељковић и Дејан Алексић, са онаквим ауторским и издавачким референцама какве га препоручују и красе, даје ми за право да о овоме овако размишљам и говорим.

Душко Новаковић и Братислав Јевтовић на песничком задатку (2)

С. М.  – И у овој књизи демонстрирате ширину мотивско-тематског захвата.

Б. Ј.  – То није мој избор. То је само врста одговора, па и некакве личне одговорности, спрам стварности у којој бивствујемо. Тачније казати, реч је о лирском коментару на чињеницу да сви ми – а песници нарочито – сведневно чинимо мање или веће отклоне од такозване прве реалности, да не кажем да прибегавамо и мањим или већим бекствима. Истини за вољу, у мом случају, та удаљавања никада нису баш дословно то, а још мање су извођена главом без обзира. Радије, говорио бих о извесним зазорима, повлачењима, ескапистичким епизодама. Код еротског погледа на свет, међутим, и код провокација којима нас он снабдева, обасипа и мâми, о некаквој већој зазорљивости и аскетском измицању нека Вам, драги господине Марковићу, причају мајстори аскезе. Напомињем да се овде говори о еротском начелу у најширем могућем смислу те речи, а не само о ономе које је фокусирано на плотску привлачност и љубав између полова.  

С. М.  – Примећујем такође да Ваше песничке збирке, па тако и ова, собом доносе немали број песама. У том погледу нису то претанке или танке књиге.

Б. Ј. –  Истина је. У том смислу не шкртарим. Није ни згодно брошуре називати књигама. Иначе, код мене је у стихотворачкој пракси тако да се понека песма сербез расприча на три-четири стране. Када је песма таква, и уколико јој је пошло за строфама да све време задржи читаочеву пажњу на еминентно поезијској твари, а уз назначени јој наслов, дабоме, то јест уз ту и ту тему, онда то таквим стиховима не може бити никакв минус.      

С.М.  – Како опсервирате Ваше песништво у контексту данашње песничке продукције у Србији?

Б. Ј.  – Не бавим се тиме богзна колико. Нисам ни у позицији да то могу технички и темпорално да изведем – не битишем ни у каквој библиотеци, нисам намештен ни у каквој издавачкој кући… а и нешто сам старији, признајем, од већине четрдесетогодишњака…   Дабоме, могу стихови овога или онога аутора садржати више или мање поезијске материје. То се одмах опажа. Ту није неопходан никакв нарочит кантар. Но, могу се индивидуалне поетике разликовати и у многим другим аспектима, естетички и естетски не мање битним. Та множина параметара, бојā и одмеравањā, евентуална поређења чини веома компликованим и деликатним. Када ово ставимо у најшири оквир, и када, наравно, искључимо такву релативизацију каква би била основана на врло слабој обавештености, те тиме, онда, била и веома неука и неквалификована, долазимо до оне старе сентенце која нас подсећа да о стварима укуса не вреди расправљати. Поготово не о финесама, ове или оне врсте, оваквим или онаквим. Непорециве мериторности ту нема. То је и природно.      

Разговор водио Стојан Марковић                   

______________________________________________________