Ko ne razume srpski jezik, ne razume ni bošnjački

Пише: Симо Стокић

Право на употребу матерњег језика уставом је регулисано тако да ће се та питања нормирати законом. Стога је употреба тога језика у поступцима пред органима почело масовно да се злоупотребљава. Остваривање сваког права па и права на употребу матерњег језика у поступку врши се пред поступајућим органима.

Та права нису безусловна и не остварују се непосредно без одлуке надлежног органа. Шта то значи? То значи да свако право мора имати своју садржину. Ако неко тражи и тврди да не разуме српски језик јер је припадник бошњачке националности, та тврдња је нетачна због опште познатих чињеница које се и не доказују.

Шта је то што је опште познато у овом случају? Опште је познато да је то лице небројено пута комуницирало са лицима српске националности без посредства тумача за бошњачки језик. Опште је познато да бошњачки језик због своје тоталне сличности односно истоветности са српским језиком није уопште подобан за превођење. Опште је познато да свако лице бошњачке националности има право да пред свим органима и у свим поднесцима користи свој језик. Опште је познато да лица српске националности сви одреда потпуно разумеју бошњачки језик.

Опште је познато да се права не смеју злоупотребљавати. Опште је познато да свака реч из одлуке Фудбалског савеза Србије је у свакодневној употреби и у бошњачком језику. Опште је познато да се једна реч може изговарати са више варијација, али су све те речи опште познате и у српском и у бошњачком језику. Због свих ових опште познатих ствари проистиче да лица бошњачке националности искључиво врше злоупотребу права на коришћење сопственим језиком, што им нико не брани. Зашто у жалби није наведено које су то речи нејасне за бошњаке и да те речи не постој и нису познате у бошњачком језику? Како је могуће да лице које је завршило школу на српском језику сада тврди јавно пред другим органима и медијима да тај исти језик државе чији је држављанин не разуме? Да ли у било којој земљи света држављани те државе не познају и бојкотују службени језик сопствене државе?

Понављам да то нема везе са правом на комуницирање на сопственом језику. Овде се ради о немогућности превођења са српског на бошњачки језик. Такви покушаји и такви преводи изигравају правни систем и остваривање права других грађана и државе на рецимо фискална права. Да би се неки језик преводио на други језик онда тај други језик мора бити различит у толикој мери да се без превођења не може разумети. Када би се прихватило превођење са српског на бошњачки језик онда би оправдани били и захтеви студената да им се преведу научна дела на њима познате речи, рецимо дело филозофа Хајдегера. Ја сам покушао да читам његова дела и ништа стварно нисам разумео иако је на српском језику издато дело. Овде се не ради о непознатом језику већ се ради о мојој необразованости у филозофском погледу па зато ја и не разумем такав српски језик на коме ми своје мисли саопштава филозоф Хајдегер.

Поступајући органи од којих се тражи превођење на бошњачки са српског требају добро да утврде да ли то лице заиста не разуме српски језик, јер је можда рођено у Турско,ј а изјашњава се као Бошњак и ко зна какве све ту варијације не могу да се појаве у циљу изигравања сопствених обавеза према држави и трећим лицима. Органи морају прво да утврде да ли то лице заиста не разуме српски језик да би могло да тражи превођење. Међутим, онај који не разуме српски језик тај онда не разуме ни бошњачки, па једино му преостаје да му се одлука преведе на језик који је стварно различит од српског и за њега стварно разумљив. Она лица која не разумеју српски језик та лица сигурно не разумеју ни бошњачки јер се ради о потпуно истоветном језику само са другим називом.  Зашто то кажем? Зато што се и у многим подручјима Србије употребљавају неке речи турског порекла које су прихватили и Бошњаци, па стога те речи нису изворно бошњачке већ турске.

Могуће је да Бошњаци зарад различитости свога језика све више почну уводити турске речи и тиме заиста довести до стварања другачијег језика. Онда би то била мешавина бошњачко турског а не чисти бошњачки језик. Зато употреба сопственог језика је неупитна и дозвољена пред свим органима а право на превођење са српског на бошњачки је чисто изигравање закона, јер не постоји степен различитости тих језика да би се морали преводити ради разумевања. Циљ норме о језику није да се та права изигравају већ да се превођење на друге језике врши само онда уколико постоји степен различитости који не дозвољава разумевање. Овде у нашем случају је све јасно и опште је познато да се због изигравања сопствених обавеза врши злоупотреба права на превођење нечега на нешто што је несхватљиво и немогуће.

Симо С. Стокић, дипл. правник

___________________________________________________________