Evo koliko novca će podeliti predsednički kandidati

Kandidati će ove godine dobiti nešto manje novca za troškove kampanje nego na prethodnim predsedničkim izborima, održanim u maju 2012. godine. To je posledica izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti iz 2012. godine, kada su iznosi za finansiranje kampanje umanjeni.

Propisi kažu da se za troškove kampanje iz budžeta izdvaja ukupno 0,07 odsto od ukupnih prihoda budžeta Srbije (to je ove godine oko 8,9 milijardi evra). S obzirom na to da su predsednički izbori ove godine redovni, njihov trošak uvršten je u državni budžet i iznosi 1,1 milijarde dinara (nešto više od devet miliona evra).

Kandidatima će od toga, za troškove kampanje pripasti ukupno oko 641 milion dinara, odnosno oko pet miliona evra. Polovinu tog fonda ravnopravno će podeliti svi kandidati u prvom krugu, dok će drugu polovinu podeliti dvojica kandidata koja se budu plasirala u drugi izborni krug, ako ga bude.

Ukoliko bude drugog izbornog kruga, dvojica takmaca moći će da računaju sa blizu 1,5 miliona evra iz državne kase, što je nešto manje nego pre pet godina, kada su Tomislav Nikolić i Boris Tadić dobili po oko 2,2 miliona evra. Ispravnost trošenja novca u predizbornoj kampanji kontrolisaće Agencija za borbu protiv korupcije, koja će za organizaciju terenske kontrole dobiti iz budžeta zamašan iznos od oko 900 miliona dinara.

U najboljoj finansijskoj poziciji pred izbore svakako su Srpska napredna stranka i njen kandidat Aleksandar Vučić. Kao najveća partija u parlamentu ona već ima najveći „deo kolača“ iz redovnog budžetskog finansiranja političkih aktivnosti. Od 2014. godine omogućeno je, zakonskim izmenama, da se i ti redovni fondovi mogu koristiti za finansiranje izbornih kampanja, što partijske kase čini bogatijim u izbornom periodu.

Ostali kandidati, a naročito oni iza kojih ne stoje parlamentarne stranke, moraju da prikupe fondove za kampanju iz drugih izvora, pre svega od donacija i dobrovoljnih prihoda. U ovakvim situacijama kandidati i partije obično se zadužuju kod poslovnih banaka, a kao garanciju polažu očekivani novac iz državnog budžeta.

Gotovo po pravilu, partije se zadužuju više nego što mogu da vrate, obično zbog prevelikih očekivanja od kampanje i manjeg uspeha nego što su projektovale, pa zato hronično duguju nakon izbornih kampanja. Najčešće „žrtve“ njihovih dugovanja su mediji, kojima partije duguju za emitovane predizborne spotove i oglase.

Beta