SNS o drugim kandidatima

Saopštenje SNS u Čačku

Оно са чим се у сам смирај председничке изборне кампање 2017. године морамо сложити са двојом кандидата – Сашом Јанковићем и Вуком Јеремићем је констатација да је ова кампања најпрљавија од 1990. до данас. Само, са различите тачке гледишта.

            То што се последње три седмице готово свакодневно могло чути, видети и прочитати у бројним медијима, како електронским, тако и писаним, су најгрубље лажи, увреде, обмане и неаргументоване оптужбе на рачун највишег државног руководства, првенствено на премијера Александра Вучића и чланове његове породице. У том правом медијском линчу, где се нису бирала средства и методе, предњачили су председнички кандидати Радуловић, Јеремић, Јанковић и Обрадовић, који бестидно лажу грађане и покушавају да своју панику због извесног изборног фијаска маскирају у обланду тобожње неравноправне заступљености у медијима. Истини за вољу, ако било ко имало реалан погледа, рецимо само чачанске портале, јасно ће видети да те тврдње немају везе са реалношћу.

            Јанковић и Јеремић иду толико далеко да чак оптужују Европску унију да, како наглашавају „игнорише Вучићеву недемократску политику код куће, зарад мира на Балкану“, тврдећи да је управо он једини који може да изазове нестабилност у овом делу Европе. Ваљало би само да појасне, ако је то могуће и не коси се са здравим разумом, како неко може у исто време да буде гарант мира и носилац нестабилности.

            Истинитост тврдње да је ово једна од најпрљавијих кампања у последње готово три деценије добили смо на конференцији за новинаре Вука Јеремића. За напад на активисту „Другог круга“ (ма шта то значило) он је паушално оптужио актуелни режим, рекавши да се насиље и агресија пројектују са врха државе. Он се у исто време ставио у улогу тужиоца и судије, који је донео одлуку да је за све лоше што се дешава у Србији крив Александар Вучић, мада је у опису самог догађаја јасно речено да се ради о двојици непознатих мушкараца. С друге стране, без осуде је прошло то што је повређени активиста био један од учесника протеста испред редакције листа „Информер, а који се бори, како сам каже, „против ових новина и бљувотина које свакодневно излазе“. Да ли то значи да свако ко је незадовољан извештавањем неког медија има право да протестује испред те редакције и вређа људе који у њој раде? Шта је сада са слободом медија и правом на различито мишљење? Да ли то значи да активисти СНС треба да демонстрирају испред редакција „Блица“, „Курира“, „Данаса“, Б92… Наравно да не, али ми имамо храбрости и достојанства да то јасно кажемо.

            Уосталом, коначну реч о свачијем раду, угледу, резултатима и ономе што чини за Србију даће народ већ у недељу. Неке ће бити срамота шта су све морали да измисле и слажу зарад тричавих пар процената гласова. Српску напредну странку, њене коалиционе партнере и будућег председника државе Александра Вучића сигурно не.