Hoće da ga osude zbog skandiranja Vučiću pederu!

Otuda i ne čudi što je država, pardon, teritorija u kojoj svaka nova „reforma pravosuđa“ proizvodi novo bezakonje i u kojoj, bez obzira na zaklinjanje u „evropske vrednosti“, svaka nova vlast se drži one Brozove „nećemo se držati zakona k’o pijan plota“ – šampion u broju predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. A to košta. Pre svega građane koji pune budžet, od kojih kojih se jedan deo, s punim pravom, žali Strazburu.

O kombinaciji totalitarizma i institucionalne anarhije ne svedoče samo štrajk advokata usled koga je već tri meseca suspendovan pravni sistem, uspostavljanje notara kao svojevrsne, da parafraziram Marksa, sile iznad pravnog sistema, nefunkcionalnost Ustavnog suda, igranke sa bus plus kontrolorima i njihovim ovlašćenjima… Da ne bih ulazio u sve te kompleksnije pravne probleme, pokušaću da pokažem način funkcionisanja „pravnog sistema“ Srbije na jednom manjem, bizarnijem primeru. Reč je o slučaju građanina Igora Mikića.

Za neupućene, to je onaj veseljak koji je tokom prekida fudbalske utakmice Srbija – Albanija uleteo u kadar tokom direktnog prenosa i skandirao to što je skandirao. A to nije bilo ni lepo, ni pristojno. Elem, za prvog pendreka Srbije to je bio najveći incident koji se desio te večeri, bez obzira na pojavu NLO-a sa fašističkim obeležjem, upad „lica od ranije poznatih policiji“ na teren, tuče u kojima su stradali i pojedini igrači gostujućeg tima i ubacivanja kojekakvih predmeta na teren. Sve pobrojano spada pod kaznene odredbe Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Ali ne i ponašanje Igora Mikića.

Srbija se još jednom „proslavila“ divljaštvom na fudbalskom stadionu, ali je ministra unutrašnjih poslova zgrozilo što je veseljak Igor Mikić uleteo u kadar kamere RTS-a i uzvikivao isto ono što je u tom trenutku uzvikivalo bar još 10.000 ljudi na stadionu. Ko je u životu bio bar na deset fudbalskih utakmica na popunjenom stadionu zna da ga je sigurno bar jednom „ponela pesma“ pa je, ma koliko bio kulturan i fin, uzvikivao nešto čega se kasnije stideo. Navijanje na stadionu je, između ostalog, i vid psihoterapije kojem pribegavaju i veoma kulturne osobe koje se u „hramovima fudbala“ za 90 minuta ispsuju kao najgori kočijaši i onda se opušteni vraćaju kućama gde nastavljaju svoj život uzornih domaćina/domaćica.

Na ovom mestu bi se moglo govoriti o školskom primeru spinovanja (udvorički mediji su se, u skladu sa „preporukama“ Nebojše Stefanovića, bavili pričom otkud njemu karta za ložu, a ne, recimo, kako se međunarodno poznati i osuđivani huligan Ivan Bogdanov našao na terenu), ali to nije tema ovog teksta. Pitanje je – za koje se krivično/prekršajno delo tereti Mikić?

E tu na scenu stupa Više tužilaštvo u Beogradu, koje 20 dana posle inciden(a)ta objavljuje da „postupa po krivičnoj prijavi MUP-a protiv Igora Mikića“. Ako je policija u ovom složenom, političkom trenutku na ovaj ili onaj način prinuđena da udovoljava željama svog ministra, onda je Tužilaštvo iz istih stopa trebalo da odbaci krivičnu prijavu kao neosnovanu. Ne mora čovek biti Slobodan Jovanović ni profesor Pravnog fakulteta da utvrdi da Mikić nije prekršio nijednu odredbu Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Istina je, njegovo ponašanje je bilo nedolično, ali čovek nije prekršio zakon.

To što je upao u deo lože namenjen RTS-u ne spada pod kaznenu politiku zakona na koji se poziva MUP a po kome postupa Tužilaštvo. Redari i policajci su uradili jedino što su mogli, udaljili su ga iz tog dela lože, očigledno bez opiranja, jer da se opirao, ne sumnjam da bi nas o tome napadno izvestili udvorički mediji. Možda je jedino za šta bi se Tužilaštvo moglo „uhvatiti“ u slučaju Mikića odredba 8, člana 23 Zakona, ali je na saslušanjima utvrđeno da je on ne samo postupio po zahtevima redarske službe, koja nije našla za shodno ni da ga udalji sa stadiona. Ni policija nije našla za shodno da ga privede (imali su pametnijeg posla, recimo, da jure prave huligane koji su upali na teren) a dan kasnije se uredno odazvao pozivu na saslušanje.

Sve ovo ukazuje da na delu imamo ponovno vraćanje verbalnog delikta (član 133 Krivičnog zakona SFRJ o „neprijateljskoj propagandi“ i „lažnom predstavljanju situacije u zemlji“). Na mala vrata. I to u rigidnijem obliku nego što smo ga imali pod komunistima i pod Miloševićem. Pod komunistima su robijali ozbiljni disidenti, a ne veseljaci koje je na stadionima „ponela pesma“. U Miloševićevo vreme zviždalo se himni svoje zemlje (Hej Sloveni – SRJ), ali niko od zviždača, niti vođa navijača koji su organizovali zviždanje nije bio privođen na saslušanje. A zviždanje himni je ozbiljniji prekršaj od vređanja lika i dela premijera ma kako se on zvao. Jer, u demokratskim društvima državni funkcioneri se smenjuju na izborima. Takođe, u demokratskim društvima ne postoji institucija zaštite lika i dela. I zato je ishod slučaja građanina Igora Mikića više nego značajan za pravni sistem države u kojoj živimo. Jednako kao i štrajk advokata.