Sećanje na Branislava Petrovića

Поезија Бранислава Петровића (Бјелуша код Ариља, 7. април 1937  ̶  Београд, 25. септембар 2002) је својом вредношћу, лепотом и дубином, истинска одбрана света: и света коме се дивимо и оног другог чија нас бездушност претвара у, како би то сам песник рекао, тачкицу на знаку питања. Да је моћ лирског говора Бране Петровића, који је у поезији видео исказивање свеукупног чуда постојања, данас можда и већа него за његовог живота и да стихови које написао пре пола века имају истинске поштоваоце и међу новим нараштајима читалаца, потврдиле су и свечаности уприличене у петак, 7. априла, у песниковом завичају. Програмима поводом осамдесетогодишњице рођења Бранислава Петровића, уз бројне љубитеље књижевности, присуствовали и чланови његове породице ̶  супруга Каћа Петровић, кћи Мирјана Тешић и песникови унуци.

Овај датум обележен је најпре у Основној школи „Бранислав Петровић” у Слатини, која је богатим културно-уметничкимпрограмом прославила свој дан. Тим поводом, у просторијама школе коју је песник похађао и која данас с поносом носи његово име, Милица Баковић, библиотекар саветник чачанске Библиотеке, приредила је изложбу књига, којом је представљен опус једног од најзначајнијих стваралаца којима се ово поднебље поноси. Програм у спомен аутора песничких збирки Моћ говора, Градилиште, О проклета да си Улицо Риге од Фере, Предосећање будућности, Трагом прах, Све самљи и Жежевасион, настављен је у вечерњим сатима у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” и Одбора 54. Дисовог пролећа, чији је покровитељ Град Чачак.

О моћном гласу песника Бранислава Петровића, који се јасно издвајао и допирао до широког круга читалаца, препознатљив и као дитирамб и као елегија, и као апологија свеколике радости живљења, али и као медитативно песничко сведочанство горког искустава човека који стоји лицем у лице са ужасом, пред чачанском публиком, у свечаној сали Музичке школе у Чачку, беседио је академик Матија Бећковић. Исказујући задовољство што је учесник омажа приређеног управо у завичају Бранислава Петровића, евоцирао је успомене на песничке почетке свог дугогодишњег пријатеља: „Он је као гром из ведра неба грунуо у модерну српску поезију, а дошао је из Чачка одакле су и раније долазили велики и аутохтони песници. …Али нико није тако као он проговорио својим гласом и својим речима, а да није лутао ни трена, а да је то што је говорио подједнако усрећило и књижевну публику и књижевну критику. Одједном се појавио Бранислав Петровић као нека запаљена кугла која је развалила све капије и, пред силном публиком која је почела да се окупља на митинзима поезије, говорио је своје стихове, који нису личили ни на чије друге…”  Оживљавајући низом анегдота јединствени песнички и људски лик Бранислава Петровића, Матија Бећковић је чачанској публици приредио незабораван доживљај.

На свој начин, казујући неке од најпознатијих песама песника који је представљао чудо од живота и чудо од поезије, то је учинио и млади глумац Братислав Јанковић, а публика је имала прилику да погледа и видео запис начињен 15. октобра 1999. године, када је на сцени чачанског Дома културе Браниславу Петровићу уручена Дисова награда, тек установљена под тим називом. Програм, чијој успешној реализацији је свој допринос дало и Удружење Чачана у Београду, водила је Оливера Недељковић,  библиотекар Завичајног одељења чачанске Библиотеке.

___________________________________________________________