Prethodni članak
Pet decenija u Čačku
Љубиша Дмитровић је рођен у Београду 8. јануара 1938. године. Медицински факултет завршио је на Универзитету у родном граду, 1963. Медицинску праксу започео је у Чачку 16. децембра 1964. године. Ту се оженио (докторком), добио две кћерке (обе докторке: једна офталмолог, друга стоматолог), створио бројна пријатељства и остао да живи. Радио је у Дому здравља – Здравственој станици број 4 (Палилуле) до 1970, када започиње специјализацију из ортопедије и прелази у Болницу. На одељењу ортопедије ради до 1994. године, када оснива сопствену ортопедску ординацију. Званично је у пензији 15 година, али и даље је веома активан. Пре подне ради у познатој ординацији „Ортомедикус“, а поподне лечи спортисте и пријатеље. Воли да путује и обилази разне крајеве Европе, али и друге континенте.
Његова везаност за спорт траје више од пола века. Прво је, као средњошколац, тренирао кошарку у „Црвеној звезди“ (тренер Александар Саша Гец). Потом се бавио аутомобилизмом. Возио је на рели такмичењима почетком седамдесетих година прошлог века. Из тог периода има златну медаљу намењену прваку Југославије у конкуренцији сувозача (1970. године), возећи са познатим чачанским рели возачем Мишом Лијескићем.
Миљеник познатих Чачана: др Љубиша у друштву са кошаркашким легендама Кићаном, Радмилом и Жељком и музичком легендом Бобаном Минићем на омиљеном „Желовом“ (2008)
Клупски лекар у чачанском кошаркашком клубу „Железничар“ је од 1974. Непрекидно четири деценије са „Желом“ дели све успехе и неуспехе. Никада није наплатио преглед или интервенцију неком кошаркашу, члану његове породице, спортисти или спортском раднику. Њима, као и својим пријатељима, на располагању је и дању и ноћу. Често су га будили усред ноћи. Ништа му није тешко!
Освајач је једне златне медаље на светском првенству, две златне на европским првенствима, сребрне медаље на европском првенству и два злата на првенствима Балкана. Љубиша је био лекар југословенских репрезентативних селекција на следећим такмичењима:
- На 10. Европском првенству за јуниоре у Димитровграду и Хаскову одржаном у августу 1982, коју је предводио Русимир Халиловић, а играли су Дражен Петровић, Данко Цвјетичанин, Велимир Перасовић, Зоран Јовановић, Стојко Вранковић и други, освојио је сребрну медаљу. Шампион је била репрезентација СССР-а.
- На 13. Европском првенству за јуниоре у Србобрану и Врбасу одржаном у августу 1988. репрезентацију у којој су наступали Предраг Даниловић, Жан Табак, Аријан Комазец… предводио је Душко Вујошевић. Плави су постали шампиони без изгубљене утакмице.
- Пето кадетско првенство Европе одиграно је у Азији, у главном граду Сирије – Дамаску, у јулу 1979. Југословенска репрезентација коју је селектирао Лука Станчић, а играли су Марко Ивановић, Зоран Чутура…, освојила је прво место не изгубивши ниједну утакмицу.
- Љубиша се најрадије сећа Бормиа (Италија) и Трећег јуниорског првенства света, које је одржано крајем јула и почетком августа 1987. Репрезентација коју је селектирао Светислав Пешић, а играли Владе Дивац, Дино Рађа, Саша Ђорђевић, Тони Кукоч, Небојша Илић, Мирослав Пецарски, Лука Павићевић…, прегазила је све противнике, победивши два пута америчку репрезентацију.
- Чачак је био домаћин 12. јуниорског првенства Балкана 1975. године. Екипа коју је селектирао Јанез Дрварич, а играли Петeр Вилфан, Жарко Копривица и други, освојила је шампионску титулу без пораза.
- Шеснаесто јуниорско првенство Балкана одржано је у тек отвореној хали „Језеро“ у Крагујевцу 1979. године. Репрезентација Југославије, коју је саставио Лука Станчић, а играли су Жељко Обрадовић, Зоран Радовић, Горан Грбовић…, освојила је прво место без пораза.
Због обавеза на радном месту на завршнице неких такмичења није ишао, па није могао да освоји медаље. У питању су:
- Квалификације за седмо кадетско Европско првенство одржане су у Аранђеловцу у априлу 1983. Репрезентација Југославије у којој су играли Жарко Паспаљ, Јуре Здовц и други, а предводио је Русмир Халиловић, била је прва, без пораза. Бригу о њиховом здравственом стању водио је Љубиша Дмитровић, али није ишао на првенство у Тубинген (Немачка, јул 1983), где су наши кадети постали прваци Европе.
- На квалификацијама за 12. Европско првенство за јуниоре, одржаним у Краљеву у априлу 1986. репрезентација Југославије је освојила прво место (остваривши три победе и изгубивши од Грчке), а екипу, у којој су играли Владе Дивац и другови, предводио је Светислав Пешић. Првенство је одржано у Гмундену, у Аустрији, у августу 1986. Др Дмитровић није био лекар на завршном такмичењу. Пешићева екипа је освојила прво место без изгубљене утакмице.
Поред шампионата водио је бригу о репрезентативцима и на турнирима. Тако је са мушком селекцијом (тренер Цига Васојевић, играо Дражен Петровић…) био на школској америчкој турнеји у новембру 1982. Са „Б“ селекцијом је био на турниру у Софији (тренери Ратко Јоксић и Слободан Копривица) 1989. године. Такође у Софији био је и 1987. са омладинском репрезентацијом Југославије, коју је водио Светислав Пешић. Водио је бригу и о женској јуниорској репрезентацији Југославије, у којој су наступале Раза Мујановић, Андреа Пукшић и друге звезде, на припремама у Аранђеловцу 1983. године.
Иако рођени Београђанин, Дмитровић је знатније допринео Чачку и његовим становницима и исказао више љубави и поштовања према граду на Морави од многих Чачана. Нема тог суграђанина који је упознао Љубишу, а да се није уверио у његову људскост, стручност, хуманост, искреност, скромност, поштење и патриотизам. Због тога га његови пријатељи и поштоваоци називају савременим др Драгишом Мишовићем.
Др Светислав Љ. МАРКОВИЋ
Divan tekst o divnim ljudima koji su zadužili ovaj grad. Asovi u sportu, asovi u medicini. Poseban pozdrav i za pisca ovog članka, najjačeg profesora na VŠTSS.
Zaista divan i dirljiv tekst o jednom divnom coveku humanisti sportisti a prvenstveno izuzetnom lekaru koji i dan danas pomaze da povredjeni gradjani dobiju zaista pravu pomoc u lecenju.Neka ga Gospod Bog pozivi sto duze na radost svih Cacana.
Hvala Bogu da se u ovoj našoj zemlji čuje glas o ovakvim ljudima kao što je Ljubiša. Malo je danas ljudi koji su toliko posvećeni svom poslu, koji su toliko humani i prosto ztače dobrotom. Dragi naš Ljubiša, želimo ti još puno godina da si mešu nama.
Zaboravili ste da pored svega ovoga (sto je i te kako tacno ) navedete da je mnogo ortopeda i mladih lekara naucilo dosta od njega. I to ne samo ortopediju ( on je vrstan ortoped) nego i medicinu uopste, jer on poseduje veliko medicinsko znanje sa sposobnoscu i nesebicnoscu da prenese na mladje. Imao je energije i viziju za razvoj ortopedije ali na zalost iz koje kakvih razloga nije dobio sansu za to. To sto je napustio bolnicu 1994 godine je bio veliki gubitak za bolnicu i drustvo je moralo tada da reaguje da na svaki nacin zadrzi takvog coveka i strucnjaka . U svakom slucaju ja sam mu neizmerno zahvalan na svemu sto je ucinio za mene. A toga je bilo dosta kad sam mu kao mlad lekar dosadjivao sa brojnim pitanjima.