72 rođendanske svećice

Уместо прославе 72. рођендана „Спорта“ – У мраку горе свећице на торти!

Удружење новинара Србије, са неколико дана закашњења, објавило је писмо које је на адресу УНС-а стигло од колега из угашеног листа „Спорт“.

Освануо је пети мајски дан. Већ смо спремни за наш, „Спортов“ рођендански „уранак“ у редакцији, за мало ћевапа и роштиљских кобасица са сенфом, охлађени, скврчени помфрит и да омастимо бркове и шлајфне уместо салвета.

Спремни смо за тренутак шале, између пар слављеничких залогаја, јер време лети, а ваља завршити свечани број. Наш, празнични… И већ, уз понеко пиво и углавном, жути сок и „колу“, од Браце, довршава се договор са колегијума, онако с ногу, о прелому листа… Где ће да иде носећи текст о свечаности, где говори уредника и добитника годишње награде, а где телеграми честитки, шта на насловну, шта на средње…

И скинуће доајен Ивица сако од свечаног, сивог одела, заврнути рукаве и похитати да одабере најбоље слике са наше скромне свечаности. Изљубићемо новог лауреата, успут саслушати понеку пошалицу Бошкову, Контићеву, Симину, или Брадине чувене коментаре…неку Радину конструктивну, храбру критику, уз слатко-горки осмех…

Наравно, изврнућемо џепове да сами отплатимо тај млаки роштиљ, јер све чешће је и то мало забаве ишло на наш рачун…

Компанија је последњих година имала паметнија посла, ужурбано је трагала, грчевито копала коме да прода „Спорт“, да ували „баласт“, лажно проглашеног губиташа, да се што пре одрекне оснивача „Новости“, зарад неких интереса… Да отпише свог оца… хумано, нема шта… Оца, од којег су „Новости“ још много тога могле да науче и да му се, како је и ред, људски и племенито одуже… 

И сваке године, сваког 5. маја, била је слична прича, али све тежа, а ми све поноснији, бројали смо деценије, као ретке привилегије. Није шала, најстарији дневни спортски лист на Балкану… Овог 5. маја би био 72. рођендан…

И ево, добро чујемо, још нам у ушима одзвањају слављеничке говоранције, поруке руководства, директора и главног уредника Компаније Новости „да прославимо и стоти“… Уствари, такве жеље су чешће изговаране пред публиком, 25. децембра, на чувеном  „Спортовом“ избору спортисте године у „Интерконтиненталу“, а тамо, у стаменој згради на Тргу Николе Пашића, између дебелих, чађавих зидова, играло се по систему: топло-хладно-хладније-најхладније…

Ред здравице, па ред претњи и уцена, па ред истине, па мало неистине, па још мање помоћи, а још више одмоћи, све до наше немоћи, када нас купише особе са естраде, што у чудним мајицама и папучама, јапанкама, крочише у лето 2015, у старе одаје легендарног „Спорта“.      

Казаше, дошли су да врате „Спорту“ славу, представи нам их лично Радомир Дмитровић, први човек Компаније „Новости“, гарант наше светле будућности и још на почетку напусти тај судбоносни састанак, јер је поново имао важне обавезе, можда да пише неку колумну о обесправљенима, преваренима, неком геноциду… о неком позоришту, али не у својој кући…  

И да ли су ти нови власници бренда „Спорт“, који су га купили, јер су се једини јавили на једва уочљив, сумњиво лоше пласиран оглас на ступцима наших новина и „Новости“, којим случајем чули како је тај лист, на пример, 2005. године, прославио јубиларни 60. рођендан? Скоро све живе спортске легенде и не само легенде, угледни гости, доајени са простора СФРЈ, дошли су тада на гала светковину у „Генексове апартмане“… било их је на стотине и стотине… Био је то својеврстан омаж славним временима спортских и новинарских подвига…

Не, нису знали „добронамерни“ купци, а ни „душевни“ продавци „Спорта“, колико његови новинари знају, ни са којих све крајева планете су извештавали, колико страна су преломили, извештаја, вести и коментара написали… Зашто би и била битна најстарија школа спортског новинарства на овим просторима, важан је профит, што бржи и краткорочнији, онако спортски, на брзу лопту, кратак пас, од рекета… ваљда, кошаркашког и тениског…

Приоритет је био да појединци у десеткованом, од „Новости“ очерупаном, колективу, код новог газде (фирма „Беотон“ породице Мирковић), раде по обиму за четворицу, а без плате, трошкова превоза и здравствене књижице, надокнаде за празничне дане и сате, а све зачињено анексима са гомилом додатних обавеза…па ко жив, ко мртав…

И зато што ојађени и понижени запослени нису успели да се десетоструко клонирају и спроведу у дело ултимативне замисли, новог газде, (естрадног менаџера Саше Мирковића и његових родитеља) добили су као „екстра бонус“ – отказе, без динара надокнаде на име вишемесечног дуговања.

Да поновимо, али и разјаснимо, оно о чему смо од фебруара 2016. године бројним саопштењима обавестили јавност и све надлежне институције (руководеће органе „Новости“, УНС, ресорна министарства и премијера Александра Вучића, Инспекцију рада, синдикате, заштитника грађана ), многобројне медије и спортске функционере и асове…

Пред очима јавности одвијала се незапамћена превара, чије последице су несагледиве, а време ће тек показати какве су, колика је цена каљања угледа најстаријег спортског дневника на Балкану и безумног иживљавања над шаком вишедеценијских професионалаца, новинара, који су до последњег слова, даха и зрна части бранили српски бренд и бране успомену на њега и одбраниће идеју његовог повратка на сцену!

И поновићемо како нас је усрећила наша бивша фирма, Компанија „Новости“, на челу са Ратком Дмитровићем, продавши нас 1. октобра 2015. незаконито (иако процес приватизације „Новости“ није окончан) неопеваним изданцима песме и забаве (читај: преваре), фирми „Беотон Р“ из Бора, у власништву родитеља естрадног менаџера Саше Мирковића.

Све у свему, невиђена забава, у којој смо се о јаду и чемеру забавили и забављамо прогнани на улицу од краја јула 2016.године.

У најкраћем, дотични Саша Мирковић није испоштовао ниједну ставку вајног уговора, чији су потписници његов отац Драгомир и Ратко Дмитровић (у име „Новости“, као гарант), а низ противзаконитих радњи учинио је непроцењиву штету „Спорту“ и његовим регуларним новинарима.

И није ово жалопојка, јер као што рекосмо, време ће штошта показати, јер како више одмиче све је јасније колика је празнина у српском спортском новинарству направљена гашењем „Спорта“. И управо у тој чињеници и у правди, до које ћемо доћи на суду, видимо спас, звезду водиљу ка лепшој и срећнијој будућности. Без обзира што смо рањени, дубоко повређени и оштећеног здравља, после насилног одузимања посла и хлеба из наших руку.

А гле парадокса, у другим медијима, у спортским секторима перјанице су млади, још недоучени кадрови, који су стасавали у „Спорту“, али и бежали из њега, јер се превише радило, а скоро без хонорара, скромне надокнаде…  

И нека их, нек се кале у водећим редакцијама, али колика је неправда учињена њиховим учитељима, врхунским дугогодишњим професионалцима „Спорта“, прогнаним на улицу, то је заиста апсурд незабележен у новинарској пракси.  

Кад нешто изгубиш тек схватиш колико вреди, тога су свесни, не само наши верни читаоци, него и наша некадашња конкуренција, а временом ће и најшира јавност, јер све кад-тад дође на своје.

А „Спорт“, као најстарији лист на Балкану, родоначелник, расадник спортског новинарства на овим просторима, има могућност да другима  да „форе“ година, колико хоћеш и да се врати, мирно, достојанствено и победнички.

Слављенички…

Даће Бог да следећег 5. маја ту чињеницу залијемо жутим соком, „колом“ и пивом, што да не? На Тргу Николе Пашића, зашто да не? Али не на тргу напољу, где смо цело прошло лето узалудно протествовали, него горе, на трећем спрату, изнад привремено и само привидно угашене Спортове рекламе…

Они су угасили светло и донели мрак, јер то једино и знају… Али, само ми знамо како се укључује тај прекидач…

До тада у нашим срцима и мислима нека светле 72 свећице на рођенданској торти старог, доброг „Спорта“…

Извор: УНС   Аутор: Нина Спасојевић

_____________________________________________________________