Njihova priča počinje 1989. s padom komunizma u Bugarskoj. Pre toga, kao i u ostalim socijalističkim zemljama, privatno privređivanje je bilo praktično nepostojeće (osim u slučaju malih zanatlija, ali i tu sa dosta ograničenja) i svi ekonomski resursi su bili u rukama države. Period tranzicije ka kapitalističkom sistemu je otvorio vrata građanima Bugarske da otvore svoje biznise, ali za mnoge od njih su previsoke cene iznajmljivanja prostora za poslovanje bile nepremostiva prepreka, pa su se odlučili za novo kreativnije rešenje.
Naime, umesto da iznajme kiosk ili poslovni prostor sa pogledom na ulicu, stanovnici Sofije su izabrali da prodavnice presele u svoje podrume. U njima su se najčešće prodavale cigarete, slatkiši, piće, novine i slični proizvodi koje možete pronaći u tipičnom kiosku, ali su se kasnije za model „klek“ radnji odlučili i pekari, obućari i prodavci brze hrane.
Kako bi privukle kupce i prikazale svoju ponudu proizvoda, „klek“ radnje su sa spoljne strane iznad „donjeg nivoa“ držali izloge sa artiklima ili u nekim slučajevima njihove fotografije. I pored toga što su zahtevale od svojih mušterija da se saginju pri svakoj kupovini, ljudima to nije predstavljao veliki problem, buduću da im se i sama činjenica da postoje radnje prepune proizvoda činila magičnom u prvim godinama posle komunizma. Ono što ih je učinilo još popularnijim je činjenica da je većina njih bila otvorena 24 sata dnevno svakog dana u nedelji.
Ipak sa rastom životnog standarda stanovništva, broj „klek“ radnji se sve više smanjivao, i pitanje je koliko će njih uopšte opstati u godinama koji dolaze. Možemo očekivati da će neke i dalje nastaviti da rade, ako ni zbog čega, onda zbog svoje neobičnosti i privlačnosti za sve veći broj turista koji posećuje bugarsku prestonicu. Pogledajte u našoj galeriji kako izgledaju neke o ovakih prodavnica u Sofiji.
Citymagazine
