Intervju Sonje Savić iz 1985. godine povodom filma Una

April 1985: Sarajevski FK Željezničar sastaje se sa mađarskim Videotonom u polufinalu kupa UEFA… Održava se jubilarni 25-i Opatijski festival, na kojem zajednički nastupaju veterani (Ditka Hberl, Zdenka Vučković, Dejan Petković, Meri Cetinić…) i novi talas naših pop zvezda (Film, Bajaga i Instruktori, Videosex, Peđa D’Boy Band, Dorian Gray)… Jedan od najpoznatijih (i najstarijih) domaćih pozorišnih reditelja Vlado Habunek kritikuje aktuelnu YU scenu: “Reditelji danas više ne vole ni kazalište ni glumce..Vole pokazivati sebe!”..Zaslugom Centra za kulturu Novi Zagreb i Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije, u zegrebačkoj Galeriji Spektar otvorena je izložba “Scenografije i kostimografije”, koja se bavi radom čuvenog scenografa i kostimografa Miodraga Tabačkog, saradnika gotovo svih značajnijih jugoslovenskih pozorišta, tj. kazališta… U dramskom terminu ponedeljkom uveče, koji JRT neguje još od šezdesetih, prikazuje se drama “Zid” Davida Albaharija, u kojoj glume Svetozar Cvetković, Branimir Brstina, Vladica Milosavljević, Olga Spiridonović i Elizabeta Đorevska, a sve pod rediteljskom palicom neuništivog Zdravka Šotre… U Holivudu 57. put održana dodela najprestižnije filmske nagrade Oskar – trijumfovao je “Amadeus” Miloša Formana… A u domaćim bioskopima prikazuje se “Una”, film koji je svojim slobodnijim scenama uznemirio puritanski deo domaće javnosti. Šta o svemu tome misli 23-godišnja zvezda tog ostvarenja, ujedno i najpopularnija glumica YU filma – Sonja Savić…

“Moja želja je da bacim sebe u sve moguće okolnosti , u što raznovrsnije uloge i da budem iskorišćena na što više načina. Od pozorišta i uopšte od ovog poziva – ne može se zahtevati naročita egzistencija. Moja egzistencija nije čvrsta; ja ne bih mogla da živim sama od sebe, s načinom isplate kakav je u kinematografiji, bez zaposlenja, bez svega: apsurdno je i pomišljati tako nešto”

Ima dvadeset tri godine, a za sobom već pozamašan broj filmskih i pozorišnih uloga. “Carica Teodora”, niški “Gran pri”, “Zlatna arena” – na ove nagrade neke njene koleginice čekaju godinama. U karijeri Sonje Savić sve se dešava vrtoglavom brzinom. Uloge se ređaju jedna za drugom, a ona se s neverovatnom lakoćom i nonšalantnošću transformiše iz ljubomome devojke (“Nešto između”) u muškobanjastu tinejdžerku (“Šećerna vodica”); ekstremno elegantnu ženu (“Davitelj protiv davitelja”), u savesnu studentkinju (“Balkanski špijun”) i tako redom do fatalne, golišave Une u istoimenom filmu Miše Radivojevića, oko koga se podiglo mnogo prašine.

Film je proglašen prvim jugoslovenskim mekim pornićem, a ljubavne scene, u kojima Sonja i Rade Šerbedžija zaista ne štede svoje umeće okarakterisane su kao žestok seks.

– Kako mlada glumica reaguje na takve komentare, koji prate film još pre njegovog dolaska u bioskope?

–“Uni” je prišivena etiketa ne samo “mekog pornića” nego, čak, i porno filma, ali mene to preterano ne uzuđuje, kaže Sonja.
Ljudi su kod nas dosta neprecizni, tako da pogrešno postavljaju stvari.

I soft porn i porno film vrlo su česte forme ozakonjene u svetu; jasno je kako i u koju svrhu se prave.

Ako su dobri filmovi, estetika im je veoma čvrsta, a erotika – bez obzira da li se ljudi podaju, ponižavaju ili bilo šta drugo rade – uzima se kao suština međuljudskih odnosa i, na izvestan način, veiča se.

Veoma je teško napraviti soft porn ili porno film, a kamoli erotsku melodramu koja smenjuje građansku melodramu i koja se bitno razlikuje od soft porn ili porno filma, jer sve su to različite forme.

Ja bih bila ponosna da “Una”, kao film, može da se svrsta u bilo koju katergoriju; da ispunjava svojom formom i svojim načinom. E, sad, ajde tako da kažemo, jer tako piše i po novinama: “Una” obiluje s tih pet-šest ljubavnih ili erotskih scena, ali kako se u filmu govori o raspadu međuljudskih odnosa zarad opteg izdajstva, i taj seks je dosta ravnodušan i agresivan.

Dakle, nije ni erotičan, ni uzbudljiv, ni lep.

Posledica je jednog zamorenog sredovečnog čoveka , koji je nekada možda i uživao u ljubavi, i jedne mlade još izgubljene osobe, koja nije ni pronašla svoje mesto, tako da je teško da je ikad i uživala u ljubavi.
Oni se međusobno podaju, a to čini naročito ona, pristajući da bude – na neki način – ne ponižena ali upotrebljena za atak tog čoveka na celokupno svoje postojanje, na sredinu, na sve što ga okružuje.

Iz nekog takvog ugla ja sam pročitala taj scenario i radila ga, a čini mi se da su i Miša Radivojević i Rade Šerbedžija slično razmišljali.

Mišin pogled na svet i odnos prema moralu je čist. On je moralan čovek zagušen do grla, koji hoće da bljune tu stvarnost pred ljude, pa se verovatno zbog toga dosta vezuje za ogoljavanje replike , isistira da se kažu stvari koje se inače ne govore, a koje nas okružuju; da se ogoli to telo bez obzira da li je lepo ili ružno.

E, sad, producent kaže: porno film! Treba staviti etiketu koja je ljudima primamljivija, nepoznata, pošto je u Jugoslaviji – bez obzira koliko su se ljudi nagledali porno filmova na video-rekorderima po kućama – javno prikazivanje porno filmova, u bioskopima, nemoguće i nemoralno, na prvom mestu.

Tako da “Una” može lako da bude meki pornić, ali u načelu razlikuje se od njega.

I, ako se uzme da se gleda kao meki pornić, onda to zaista postane infantilan, smešan film. Onda su te scene neuzbudljive, ostavljaju gledaoca hladnog i, otprilike, svode se na komentare da li erekcija može da se dogodi u roku od 5 sekundi ili ne može? Ili: zašto ona ima čarape kad vodi ljubav?!

Istina, to sve jeste neki znak, ali pre melodramski znak za razotkrivanje karaktera likova. Ja priznajem: mi nismo dovoljno zanatski razvijeni – ni Miloš, ni Rade, ni ja – da bi to dovoljno obznanili gledalištu.

S druge strane radimo u jednoj, po mojoj proceni, dosta nerazvijenoj, čan primitivnoj kinematografiji koja stvara svoja dela putem improvizacije, proizvoljnosti…

Dakle, suma sumarum, “Una” je jedan osrednji film, koji je pogrešno predstavlje i koji većina, verovatno, pogrešno gleda.

Neko očekuje lepu ženu, neko Kaporovske sjajne sjajne putene muškarce i putene žene, a neko – naviknut na američke trilere – ubedljivi zaplet priče o uceni, pa zato film uglavnom i razočarava.

Nesvlačenje profesora Babića

– U filmu se, uglavnom, ti razgolićuješ; Šerbedžija se ne skida, ili to čini samo jedanput.

– Pa, ovako: u prvoj sceni, koja se u filmu sluša preko trake, koja nije urađena uživo a koja je napisana u knjizi i preuzeta tako, saznaje se da Una i Mišel (Sonja i Rade, prim.aut.) već uveliko vode ljubav i da mu ona, tek negde usred tog čina, kaže: “Svuci se i ti”.

Dakle, ona je već obnaženana i traži od njega da uradi isto , i eto – to je ta neka generacijska odrednica koju je Momo Kapor dosledno potencirao u “Uni”, opisujući jednu generaciju koja se lako svlači i jednu koja lako vodi ljubav, ali se zato lako ne svlači.

Ta druga generacija, starija generacija, veoma dobro je informisana; puna je činjenica, ali kada treba da iskaže emocije – zaćuti. Ne ume da kaže: hladno mi je, toplo mi je, volim te, ne volim te – već to iz čista mira isformuliše u neki intelektualizam.

E, sad, što se tiče Šerbedžije: on je čovek koji je radikalno izbljuvao sebe, i na scei i na platnu, ne libeći se ni bala na ustima: ne libeći se svlačenja; ne libeći se svoje zadnjice; ne libeći se agresivnosti i, možda, emocija.. Tako da ja verujem da njemu nije nikakav problem da se svuče i uslika sa svih strana, što znači da nesvlačenje profesora Mišela Babića u “Uni” nema nikakve veze sa Šerbedžjom.

– Kako se osećaš kad se skidaš pred kamerama?

– To svi pitaju.. Ja sam imala veliki problem da li uopšte glumiti ili ne, ali kad sam to u sebi definitivno prelomila – sve je krenulo svojim tokom. Na Akademiji sam naučila da, kao što je u slikarstvu potez ono osovno, u matematici broj, u glumi je to radnja.

Dakle, sve naše situacije, sve što ćovek živi, sve stvari koje postoje mogu se svesti na radnju. Radnja je atom. I kretanje se može svesti na radnju, najmanji mogući deo kretanja je radnja. I, onda, radiš bespredmetnu radnju, pa radiš radnju s ciljem, pa radiš radnju sa preprekom.

E, sad, radnja je uzeti čašu: radnja je zakresati šibicu; šira radnja je zapaliti cigaretu; radnja je svući se; radnja je leći; radnja je dodirnuti, zgrabiti, pripeti se telom uz drugog čoveka; radnja je spustiti mu glavu na rame; radnja je obgrliti ga nogama jer znaš da on to voli…pričam samo sled svojih radnji u filmu…zatim te dotakne nešto po vagini što izazove trzaj tela; dakle ide moj trzaj telom,pretpostavljamo radnju koitusa, pošto se radnje uglavnom pretpostavljaju.

I kad sam sve to naučila meni je bilo mnogo teže, da dok smo snimali “Šećernu vodicu”, šetam gradom raščupana i sa velikim nosom, da pokrenem sebe i infantilno se pomirim sa devojkom od 23 godine, da kažem: “Pu, drkadžijo!”.. nego da se u “Uni” skinem u studiju pred pet ljudi koji imaju potpuno isti odnos prema tom činu kao ja.

Smešno je kad glumci pričaju – čuvam svoje privatno! Normalno čuvaš svoje privatno; čovek ima svoje privatno kad je privatan, ali to ne znači čuvati svoju spoljašnjost, ili čuvati neku emociju, ili čuvati bilo šta. Uopšte pojam čuvati je smešan!

– Kako izgleda tvoje privatno?

– Pa, moje privatno bilo je dosta unakarađeno još kad sam počela da radim na filmu, i još uvek je dosta slabije od mog profesionalnog- a i profesionalno mi nije bog-zna-kakvo (šeretski se smeje). Ja, prosto, ne verujem mnogo u međuljudske odnose u današnjem vremenu.

– Vratimo se opet na skidanje pred kamerama. Kako tvoji roditelji reaguju kad te vide nagu na filmu?

– Ja se dobro slažem sa svojim roditeljima, i među nama nema nikakvih problema.Mi smo se uvek međusobno pratili, i svaka akcija svakome je poznata. Moje roditelje nije šokirala “Una”. Pošto imaju poverenja u mene, imaju poverenja i u svaku moju aktivnost, znaju da od nekuda dolazi, oni je promotre; ne budu s njom ni fascinirani, ali ne ostanu ravnodušni.
Priznajem, mom ocu je uglavnom dosadno kad gleda ono što sam ja uradila, ali ipak gleda. Međutim, ono što mene nervira jeste strah da oni od sredina ne trpe izvestan atak zbog mene, jer ja sam ipak njihovo dete, jedino dete – pa još žensko!

– Šta misliš, može li se desiti da se, kod snimanja ljubavnih scena zaboravi na profesionlnost – da dođe do zaljubljivanja između partnera?

– Pa, znaš kako; privlačnost, ako se i dogodi, ona se ne događa u studiju, to je sigurno! Kad se radi ljubavna scena, snima se kadar na kadar. Dakle, kadar mora prvo da se iščita, a nemamo mi tu pet sati vremena. U deset minuta išita se kadar, poređaju se radnje, mehanički se isproba, znači: ja ću ovde da dođem, tu ću da te maznem, onda ti uzmeš grejpfrut, i tako to.

Što se tiče emocija: i kad bi, recimo, hteo da im se prepustiš – ne možeš.

Prvo ti ulete, i pljesnu rukama vičući “Kadar 54 – prvi put!”, posle ide ta neka radnja, pa onda opet. “Stop, stop, moramo da pomerimo svetlo!”

Ali, šta znam, možda da zaljubljivanje i može da dođe, ali onda se gubi profesionalno; onda si zaljubljen pa nema sprovođenja akcije, onda te ne zanim ni “stop”, nego čekaš taj kadar da osetiš dodir čoveka koji ti se dopada.

– Znači, ipak se događa?

– Ja to stvarno ne znam; toliko sam bezobrazna osoba, i toliko prezirem samu sebe na prvom mestu; zatim, stvarnost oko sebe, ne ljude, ljude veoma volim, naročito one s kojima radim, da ja sebi prosto – zbog svoje svesti – ne bih mogla da dozvolim da svoju profesionalnost zaboravim i za trenutak, naročito ne na snimanju.

Ali, to ne znači da je isključeno da se i meni neće desiti nešto tako, jednog dana (Podiže obe ruke i govori direktno u mikrofon). Ja se, ovde, ne ograđujem ni od čega!

Soba pored vrata

– Priča se da ste ti i Šerbedžija, prosto poludeli jedno za drugim u vreme snimanja “Une”.

– Ha, ha! Ko je poludeo: on za mnom ili ja za njim? Ja sam čula priču da sam ja poludela za njim. Šerbedžija obožava svoju porodicu, on je izuzetno moralan čovek, majke mi. E sad, on je jako blesav čovek, i nije tašt, što je meni veoma drago.

Onda, Miša: on i ja, to je bilo suviše za jednu ekipu. Zapravo, u početku smo se plašili da li će on pristati na nas, a on ne samo da je pristao, nego smo se mi zaista zaljubili jedno u drugo – nas dvoje i Miloš je tu.

Ja se izvinjavam, to je trougao, naš mali trougao.

Ja, sad, retko viđam tog čoveka, ali uvek, kad ga sretnem, mi smo idalje partneri – kako bih rekla.

Mislim, podeli se tu svašta, podeli se ceo svet, prepoznaju se stvari, itd. Smatram da smo sjajni prijatelji. U vreme ta dva meseca, koliko je trajalo snimanje “Une” svi smo se međusobno obožavali i uživali jedno u drugome, i delili to na sve načine koji su nam dati i koji su se pokazali kao mogući.

A što je nemoguće, nemoguće je, ha ha,.. O razvodima braka, što se priča u čaršiji, o sklapanjima braka, vezama, o ljubavi, he, he, he…

Ja sam fascinirana Radetom Šerbedžijom; ja ga obožavam i uvek ću ga visoko staviti na pijedestal ljudi koje sam upoznala u svom životu. Ja nisam gledala mnogo njegovih predstava, pre nego što sam ga upoznala, ali sam zato gledala dosta filmova, međutim to me nije fasciniralo, ja sam to poštovala.

Ono, što me fasciniralo, bio je on kao čovek: kao talentovan čovek za situacije, za život, za igranje s ljudima kad su oni loši, za igranje s ljudima kad su oni dobri. Velika je stvar kad doživiš respekt od takvog partnera.

U svakom slučaju, u redu mojih omiljenih muškaraca, kao što su: Goncić, Brstina, Cvijanović, (moja klasa sa Akademije) Gavrilović, Jeličić, Lalić, Radivojević, svakako se nalazi i Šerbedžija! Neka mi oprosti na ovoj intimizaciji i prisvajanju.

– Plašiš li se da će uloga Une povući za sobom i naredne tog tipa; da ćeš podeliti sudbinu mnogih naših glumica koje su pristale da se skidaju na filmu pa više ne mogu da se otrgnu od te navike?

– Moja želja je da bacim sebe u sve moguće okolnosti , u što raznovrsnije uloge i da budem iskorišćena na što više načina. Od pozorišta i uopšte od ovog poziva – ne može se zahtevati naročita egzistencija. Moja egzistencija nije čvrsta; ja ne bih mogla da živim sama od sebe, s načinom isplate kakav je u kinematografiji, bez zaposlenja, bez svega: apsurdno je i pomišljati tako nešto.

Čak i kad bih skupila sve svoje neisplaćene honorare od prošle dve godine, to bi bila neka prilična suma, ali ja ću lovu dobiti u sledećih godinu i po dana, u ratama od 5 ili 6 miliona, kojima ću uvek isplaćivati neke dugove unazad.

Živim u roditeljskoj kući, sjajno mi je – kao što sam već rekla – imam divne odnose s porodicom, imam svoju sobu koja je pored vrata i jako mi je dobro – jer sam imala sreće da se rodim u srednjoj građanskoj porodici, koja je na izvestan način obezbeđena, ne može ostati bez hrane, nema ništa preko toga, ne ide na Bitef i Fest, ne putuje u inostranstvo, nit’ sam ja tome naučena, ali sitne izdatke nekako pokrivamo.

Ipak, nadam se da ću, jednog dana, svoj dohodak imati kao višak, pa ću i putovati, jer bih to zaista jako volela.

– Kad si se opredeljivala za profesiju kojom se baviš verovatno si imala neku glumicu što ti je služila kao uzor?

– Pod uzorima ja podrazumevam fasciniranost pojavom, nešto nedostižno. U našoj kinematografiji veoma sam volela tri glumice: Snežanu Lukić, koja je radila u filmovimaŽivojina Pavlovića, njena graciozna pojava i filmski način govora fascinirali su me.

Druga žena, koja je na izvestan način uvek neformalno u neformalnim filmovima sjajno sebe izražavala i bila lepa, pametna i slobodna žena jeste Božidarka Frajt.

I treća osoba, koja je film spoznala kao svoj lični život i učestvovala u njemu kroz njega se razviajući , beskrajno ga volela i divila mu se, koja je uvek bila fotogenično, pametno i duhovito biće – Milena Dravić. Ona je bila moje detinjstvo, detinjstvo cele moje generacije, zaštitni znak za Jugoslaviju.

Međutim, ja moram da spomenem žene koje su mene – u nekom mom svesnom periodu – fascinirale, uništile, probudile u meni potpunu strast za bavljenje ovim pozivom, to su: Bili Holidej, Marlena Ditrih, Žana Moro i najzad, u apsolutno profesionalnoj kinematografiji nedavši se do kraja – Merilin Monro.

Posle sedamdesetih godina na ovamo ja, zaista, moram priznati da nemam osobu za koju bih rekla da me ruši s nogu, naročito ne žensku osobu. A mislim da je razlog tome povratak tom nekom građanskom smislu, nekom muškom individualizmu.

– Šta radiš kad ne snimaš?

– Hm, da! Ja imam neku sreću – čuješ koliko puta to spominjem da izgleda da stvarno imam mnogo sreće, a ja je, u stvarnosti uopšte nemam; ja sam jedna nesrećna devojka (smeje se).Družim se sa širim krugom ljudi s kojima sam odrasla negde od petnaeste godine.

Mi smo prošli mnoge faze raspadanja, skupljanja, svega živog i sad smo do te mere sjajni da više ne pričamo ni o čemu; ne procenjujemo jedni druge i uglavnom, igramo vista tablaneta i tako možemo noćima.
Umemo i da šetamo ulicama, umemo i da odemo dod drugih ljudi, sjajno se slažemo i – svi smo samci: Jela, Goca, Raca, Gane, Mole, Dragana i ja.

To su ljudi koji nemaju nikakve veze s filmom, ali ja volim da ih odvedem na premijere svojih filmova. Naravno, unapred ih upozorim, ispovedim im se, da ja ništa nisam kriva, da sam jedna očajna pojava, da su to očajni jugoslovenski filmovi, i oni mi normalno ne poreknu nikad ništa posle premijere, ali vole da prisustvuju.

– A kako je u kontaktu s mladićima?

– A, s mladićima, da! Pa da ti kažem, ja mladićima mnogo ne verujem, niti oni meni. Kod mene je nastupila neka faza totalne praznine, nema baš nekih mladića. Kad sam bila veoma mlada, bila sam ja jako zaljubljena i dugo sam volela; celih pet godina.

Imala sam sjajnog prvog mladića, prvog pravog. A zatim su stalno nekud putovali, ti meni dragi muškarci, i uvek kad je trebalo da otputuju – poslednje tri nedelje su provodili sa mnom… I onda sam se ja naučila prolaznosti. Ali, naravno, ima sjajnih mladića, a ima i lepih dana…

Razgovarala: Vesna Radović (Blitz, april 1985.) Izvor:  yugopapir.blogspot.com