Prethodni članak
Čačak ili celodnevna sijesta
Piše: Isidora Đolović
Zašto Čačani (prvenstveno mladi) kukaju na nedostatak društvenih zbivanja, ali ne i na nedostatak posla, koji direktno povlači sa sobom sredstva za unapređenje slobodnog vremena? Radi li se o izgovoru, posledici fenomena „’leba bez motike“ koji otkriva nedostatak volje za promenom?
Stari hit „Prljavog kazališta“, svojevrsna himna buntovnih duhom i neskriveno setnim za naravoučenijem iz refrena, odgovorno tvrdi: „sve je lako kad si mlad“! Kako biva, ta spoznaja stigne tek pošto je pomenuta „voćka mladosti“ dobrano sazrela i poletni refren budi više potištenosti nego radosti. Istina je da smo se manje-više svi u tinejdžerskim godinama žalili na opštu „svetsku dosadu“, ali isto tako je demon čamotinje mnogo dublje i opasnije zadro u svakodnevnicu novih naraštaja, mada na prvi pogled deluju opremljeni bogatim protivdokoličarskim arsenalom. Da li je stvar starosne perspektive ili nečeg drugog u pitanju?
Vraćajući se, početkom jula 2015, autobusom iz Beograda, imala sam priliku da čujem, u žamoru utisaka i nestrpljenja zbog preliminarnih rang-lista (koje su, dabome, proveravali na svojim „pametnim telefonima“), kako to mlađi sugrađani doživljavaju naš grad i šta im posebno smeta. Budući brucoši, još jedna generacija koju ćemo s jeseni „isporučiti“ prestoničkom grotlu, puni su entuzijazma, nade i velikih očekivanja. Predviđanja o fakultetu i stanovanju u velegradu, slobodi od nadzora „matoraca“ i uzbudljivoj emancipaciji, podsetiše me iskustva sa polaganja prijemnog ispita i studentskih dana (kao da je juče bilo!). Zapitala sam se da li me to pregazilo vreme – uopšte, moju generaciju. Jedni su ostali u Beogradu, malobrojni otišli još dalje, nekolicina nas ima uveliko spremne kofere, a drugi su se vratili u zavičaj – nerado ili planirano. Šta im grad nudi, čime ih (ne) zadržava? Šta obećava ovoj mladeži koja se tek priprema da napusti okrilje poznatih ulica i sigurnosti male sredine?
Klinci iz autobusa uglavnom navode iste one sto puta „prežvakane“ fraze: Čačak nema zatvoreni bazen, nema bioskop, ni pozorište…Dosadan je i mrtav, zato se raduju bekstvu u široki, otvoreni svet. Naravno da se od dečurlije u tom uzrastu ne očekuje jasno sagledavanje opšte slike, ali, problem je što i stariji bez promišljanja „udaraju u iste žice“. Nije li daleko alarmantnije to što Čačak, kao ne tako mali grad, nema uslove, pravu inicijativu, ni istinski istrajnu volju da unapredi svakodnevnicu svojih žitelja? Zar nije hitnije i važnije obezbediti radna mesta (prema kvalifikacijama i zvanju) i koliku-toliku finansijsku stabilnost, koja bi omladini omogućila da ne zavisi od roditelja i da neopterećeno uživa svoje slobodno vreme? A to slobodno vreme, opet, da bude pametno osmišljeno i ispunjeno smislenim sadržajima, da se preobrazi iz dokolice obeležene rezigniranošću i gorčinom, ispijanjem kafa i praznim ubijanjem vremena.
Da li je grad zaista zamro u poslednjih deset godina od kada sam završila srednju školu i zaputila se u prestonicu? Vara li me utisak, usled otuđenosti i dugog izbivanja, ili je to objektivno stanje stvari, pokušavam da utvrdim kroz razmenu utisaka sa drugima. Biće da ipak nije reč tek o sindromu udaljavanja od rodne grude. Sećam se veoma dobro školskih dana, krcatog gradskog šetališta svake poslednje večeri letnjeg raspusta, prepunog keja i obale Morave uz branu, čestih svirki i dešavanja, starog izgleda Trga na kome je svako imao svoje „stajaće mesto“ i koji je retko bio bez barem jedne grupice koja tu zastane da se sretne i popriča. Ni jednog trenutka nam nije bilo dosadno, postojalo je nekakvo definisano generacijsko jezgro i uz sve tipične mane male sredine, kao i unutrašnje raznolikosti, barem je bilo daleko od apatičnog. Sada…dovoljno je da prošetate centrom do parka u bilo koje doba. Uglavnom ćete se suočiti sa sablasnom tišinom i gotovo praznim ulicama, kao da je južnjačka sijesta produžena na neodređeno. Čini se da ne samo Užice i ostali obližnji gradovi, već čak i Guča danas ima bogatiji i življi društveni (katkad i kulturni!) život nego vazda ponosni (da ne kažem nadobudni) centar moravičkog okruga. U čemu je, dakle, problem – u umrtvljenoj naravi meštana, nepredusretljivosti vlasti i nebrige za kvalitet život(arenj)a u Čačku, ili u duhu vremena koji najviše podseća na oblak prašine što se prokotrlja prerijom i ostavi za sobom uvek jednaku pustoš?
Bodler je pisao kako se grad „menja brže nego srca njegovih stanovnika“, ali, za razliku od pesnikovog (devetnaestovekovnog!) Pariza, Čačak odavno regresira na svim nivoima i uprkos svojim nesumnjivim potencijalima. Pod potonjim podrazumevam već pomenute mlade, koji ničim motivisani da se vrate i zadrže u mestu rođenja, doprinoseći njegovom napretku svojim stečenim znanjem i iskustvom „na strani“, iz godine u godinu odlaze, prepuštajući prostor upitnima. Ne mogu da ih krivim, jer sam i sama na čelu kolone begunaca. Zagađenost palanačkim duhom, sve gori provincijalni način ponašanja, mišljenja i govora, zaista su nepodnošljivi kada ih sagledate iz nepristrasne pozicije. Napori koje kulturne ustanove čine da se održi barem privid nekakvog urbanog života, utoliko deluju tužnije i besmislenije. Skejt-park je najbolji primer „čuda za tri dana“, a kulturno leto zvuči kao savršeni anahronizam.
Nije rešenje za sve okriviti centralizaciju (osećaj ugroženosti od Beograda duži je od veka), jer mora postojati volja samih Čačana (isto važi za bilo koji grad u unutrašnjosti) da rade na sebi, unapređuju i popravljaju svakodnevnicu. A toga ne može biti, bar ne u pravoj meri i razmahu, dokle god caruju korupcija, partijašenje, loši primeri, pogrešni uzori, amaterizam i samouvereni primitivizam. Zatvoreni bazen, kuglana, azil „za nezbrinute pse“ i muzej šljive (koji prednjače među maštovitim odborničkim predlozima!), bioskop, a pogotovo pozorište (institucija, sa svim podrazumevajućim činiocima, koja ne niče preko noći!), neće dugo zadržati pažnju, pa nisu ni adekvatne polazišne tačke. Promena mora biti korenita i odigrati se iznutra, pa sa ove tačke gledišta deluje beznadežno i počinjati.
Dakle, šta mladi Čačani žele i šta ih to privlači Beogradu? Govoreći iz ličnog iskustva, to je pre svega GRADSKI DUH. Dinamičan, živ, podsticajan, sveprožimajući urbani štimung. A Čačak je svoju specifičnu, smireniju, ali svejedno prepoznatljivu i obuzimajuću dušu u popriličnoj meri izgubio. Utonuo je u mrtvilo i sve prognoze su pesimistične, uprkos bajkovitim obećanjima opozicionara. U takvim okolnostima, budimo iskreni, više nije „lako ni biti mlad“.
_____________________________________________________________
Brav! Tako instinit…i zao mi je sto je tako.
Bravo skolska!
Devojcice nauci da kažeš „“dobar dan“ komšijama u zgradi pa onda pametuj
Gospodine, naučite da se potpišete, da bih Vam se eventualno javila.
Hvala na čitanju i komentaru koji nema veze sa mojim „pametovanjem“.
Još nešto, o Vašem nevaspitanju dovoljno govori obraćanje sa „devojčice“. Daleko ste od „gospodina“, ko god bili. Dokle god ovako, pa još anonimno, omalovažavate druge, ne zaslužujete ni to „dobar dan“ – a verovatno ga ni sami ne izgovarate. Svako dobro.
@ Ana i Fantom
Mnogo hvala!
nije Cacak potonuo,vec ljudi koji u njemu zive. Mlade prvenstveno u Beograd privlaci zivot bez kontrole-sex,droga i turbo folk. A ovaj narod ovde i jeste cudan i uvrnut: 27 razlicitih manifestacija se nalaze na spisku Turisticke organizacije Cacka svake godine,a prica se da se nista ne desava.A kada se i desava,naroda nema,a i ovi sto dodju kao da ne dolaze da uzivaju nego da se biju.Dodju muzicari na trg,sviraju,trude se da razvesele narod,a u aplauzu ucestvuje 2% prisutnih-valjda dlanovi mnogo kostaju,sta znam. Vecita prica o bioskopu- u ona dva dok su radila islo se sa skolom da se pogleda neki novi film,jednom u godinu,dve i 99% njih vise u bioskop nije uslo.Takodje je isti toliki procenat stanovnika grada koji pojma nemaju,da i pored nedostatka pozorisne zgrade,da se predstave odigravaju.Toliko o tome,a sto se posla tice-dobro je ovde jos uvek,tj.odlicno je, cim i dalje radnu snagu kod nasih poljoprivrednika cine Rumuni,znaci da se para ima!
Potpisujem svaku reč, potpuno ste u pravu! Dokle god duh grada, koji čine sami ljudi, nazaduje i propada, ništa ne vrede ni sadržaji. Kojih ima, evo, upravo se završio festival „Priča“, bilo je BESPLATNIH koncerata klasične muzike, igrale su se takođe dve besplatne predstave ruskog pozorišta, tu su izložbe, dakle, može se naći sadržaj, ali problem je u lenjosti ili nekim drugačijim interesovanjima…
Samo bih dodala, Beografu mlade privlače i druge stvari osim pobrojanih, govorim iz iskustva: mnoštvo kulturnih i zabavnih manifestacija, teatar, bioskop, rokenrol, opuštenost ljudi koji nisu malograđani (poput ovog „gospodine komšije“ gore, npr) i gledaju svoja posla, rade i žive bez donošenja suda o stvarima koje ih se ne tiču…e, na tome mi, Čačani, uporno padamo i neće biti bolje dokle god se sam mentalitet ne popravi.
Hvala od srca na odličnom komentaru i sjajnoj razmeni mišljenja.
Svaka cast. Apsolutno ste u pravu sto se bioskopa i pozorista tice. Garantujem da su to samo izgovori koje niko nije sam primetio, nego je cuo od nekoga da u Cacku nema pozoriste, pa kao ‘ajde da se vadim na to. I da pozorista ima i jos nekih navedenih sadrzaja, mislim da ne bi drzali paznju.
Kultura generalno uvek se poteže kao izgovor. A kada se bukvalno „pred noge“ donese, zainteresovanih bude šaka jada.
Lomina
Svaka ti ko od Njegosa!Ovaj grad cine olosi, sljam, a prevestveno iskomplesirani ljudi, koji nikad nisu bili svoji!
Vreme je da Čačak promeni i tablice, jer u gradu Čačana više nema ili su na nivou statističke greške
Najviše je dođoša sa područja LU, IC, PŽ, NV i PP. Pa dovoljno je čuti naglasak i pametnom dosta
O licemerju, nevaspitanju, bahatosti, i nepoynavanju grada u koji su došli tek ne bih.
Došli divlji da isteraju pitome…a ptomi se povukli u ligelau jer „pametniji popušta“…i upravo zbog poputanja Čačak je postao jedna velika zadruga…a nekada je bio grad za ponos
tužno
Hvala na pažnji i sportski pozdrav
Nažalost, ovo je izgleda sudbina svih gradova. 🙁 Šteta!
Čačak ima toliko potencijala, ali, ono dobro u njemu potisnuto je…
Kakav si ti plemic .zivota ti
Plemic je upravu!
Dali u Čajčku i dalje ima čačana??? Tutin je jači.
Poštovana Isidora,
pamtim Čačak iz poznih devedesetih, nisam se vratila nakon studija, ali navratim na raspustima i za praznike. Mene je sentimentalnost pomalo zaslepila, ali prepoznajem onaj stari duh grada. Mi koji ga volimo, verujemo da, kako reče Andrić „ne može biti da je umrlo sve što je prošlo“.
Inače, redovno čitam Vaša pisanija i nastavite tako
Srdačan pozdrav
Mnogo hvala na praćenju i lepom komentaru.:)
Mislim da je Čačak lakše voleti na daljinu. Meni će uvek biti drag, ali od nevoljnog povratka „kod mame i tate na hranu“, nekako se više ne uspevam povezati sa njim. Čini mi se da je sve još manje, pasivnije i nekako pozlobnije nego ikada – a možda je u pitanju nesrećni „trend“ kod svih manjih gradova.
Ipak, smatram da, ostali ovde ili pronosili njegovu tradiciju belim svetom, ne smemo odustati od Čačka. Jer, agresivci i primitivci uvek lakše potisnu građane.
Isidora, ocigledno niste bili u Čačku poslednje dve godine. Ili vas nije zanimalo da da vidite da se u nasem gradu svaki dan nesto interesntno, zabavno, rekreativno, kulturo, lepo organizuje
Poštovani, živim u Čačku već tri godine. Svakoga dana sam tu. Kamo sreće da „očigledno“ nije tako…
A sticajem okolnosti, otac mi je jedan od tih ljudi koji već par decenija unazad organizuju mnoštvo lepih sadržaja, na mišiće.
Upravo o tome i govorim, postoje inicijative, ali se iz nekih razloga „ne primaju“ među narodom. Tekst je samo pokušaj da se dokuči zašto. Ne dajem odgovore, postavljam pitanja.
Ali, za to ga valja pažljivije pročitati. Dugačak je, znam, a možda sam i bila nejasna. Nebitno!
Svejedno, hvala.
Cacak je pun snobova,bez pokrica. Najlakse je vrednovati ljude na osnovu mesta rodjenja. To obicno rade oni koji nista vise nisu uradili u zivotu,osim sto su se rodili u centru nekog grada u Srbiji. Veoma plitko razmisljanje. Ljudi koji se obrazuju svuda su dobrodosli.Pa i u Cacku.
Ovo je, nažalost, živa istina. Samo ću reći da Čačani zbog toga specifičnog egoizma nisu baš omiljeni u drugim gradovima…
Postovana, interesantan tekst, nesvakidanji entuziazam, postujem. Medjutim, smatram da radite Sizifov posao, jer, po odredjenim anketama, oko 80% stanovnistva u Srbiji nista ne cita, ama bas nista, pa bile to i novine, ma kog sadrzaja. Avetinjski prazno deluje knjizara u holu Doma Kulture. Nisam siguran da je razlog samo ekonomski momenat, male plate, kriza, skupe knjige. Cacak, bescen blago duhovne istorije, ne samo Manastiri, da li su i koliko te teme edukativnog karaktera uopste prisutne? Stracimirova Zaduzbina, sama po sebi, duhovna gromada, a o njoj, na zalost, do danasnjeg dana, niti jedne jedine ozbiljne studije. Zatim, Obrenovici, njihovo bitisanje u Cacku i okolini, pa Vojvoda Stepa, pa Major Gavrilovic i njegova porodica, pa, na zalost, pokojni Grujica Lazarevic, pa Tikalo, i da ne nabrajam. Lepo je zaista videti omladinu, decu, na trgu, muzicki festival, sve je to za postovanje, ali, sustinski, nedovoljno i bledo, cemerno, ako se pojam „kulture“ svodi samo na takve manifestacije. Bioskop, pozoriste, uz duzno postovanje svacijem misljenju, nama ovakvi kakvi smo i ne trebaju. Farma, parovi, i emisije slicnog tipa, Grand sou, pink kultura, to je ono sto je kod nas preovladalo. Jedan ozbiljan bioskop u skladu sa modernim tehnoloskim standardima i pozoriste sa adekvatnom binom, i pratecim tehnickim elementima, su za nas dugorocno neisplativi.
Hvala na argumentovanom, razumnom i, što je najtužnije, istinitom komentaru. Sve ste u pravu i ja sam više nego svesna koliko smo, kao društvo, dotakli dno. Značaj kulture za jednu državu nemerljiv je i neophodan ukoliko se želi napredovati, međutim, ona je prva stavka koje se odričemo kada dođe „kriza“…a kriza je uvek bilo i biće, nema izgovora!
Svesna sam koliko ljudi danas malo haju za knjige, istoriju, lepe i pametne stvari, odnosno, koliko je prave publike za sve to malo – ali, ona ipak postoji i verujem da, dokle god je tako, vredi se za iste boriti, za promociju i širenje pravih vrednosti.
Kao profesor književnosti po obrazovanju, doduše – nezaposlen, osećam moralnu obavezu da, koliko je u mojoj moći, barem pišem o svemu tome. Doprem li, rečima, do barem nekolicine poput Vas, dovoljno je. A da bi se napravio pomak, pojedinci se moraju menjati, raditi na sebi, korak po korak.
Postovana, iako po vokaciji nisam profesor knjizevnosti, a znajuci da ste aktivni na internet blogovima, predlozio bih da Vi pokrenete knjizevne veceri ili susrete, u cilju upoznavanja prvenstveno omladine sa nasom istorijom, knjizevnoscu, kulturom uopste. Ne znam kako i gde realizovati, da li se obracati pojedincima, entuzijastima iz pojedinih ustanova poput arhiva, ili pojedincima entuzijastima koji bi mogli da pomognu oko realizacije nekih susreta tog tipa u nasem gradu. Siguran sam da bi se teme same nadovezivale jedna na drugu, a i sirile, tako da bi profil eventualnih predavaca i ucesnika bio raznolik, u smislu struke, istoricari, knjizevnici, filosofi… Recimo, kao primer, navescu ovu studiju:
http://www.delfi.rs/knjige/109560_rusija_-_zapad_knjiga_delfi_knjizare.html
Pokrenula bi, mozda i predavanja ne samo is istorije Rusije, o kojoj gotovo nista ne znamo, vec i istoriju Vizantije, Ostrogorski (njegova istorija vizantije je obavezna literatura na Sorboni, uz Cvijica i Batakovica ) i Uspenski, zatim i Florovski, i da ne duzim pokrenuto bi bilo mnogo tema i iz nase istorije i kulture, do danasnjigh dana.
Nadam se da Vam nesto znaci ovo moje fantaziranje, da ce Vas, mozda, animirati da se nesto i pokrene u ovom camotnom gradu.
Poštovani, hvala na interesantnom predlogu. Moram istaći kako je slična inicijativa već živa u našem gradu, profesor Slobodan Nikolić (moj razredni starešina iz Gimnazija, inače) već godinama, sa još nekoliko entuzijasta, organizuje veoma zanimljiva i poučna predavanja koja obuhvataju kulturu, istoriju, tradiciju, nasleđe…ali, to ostaje Sizifov posao, kao što ste i sami rekli, za šačicu zainteresovanih.
Pogledajte samo kako Kukićev „Gradac“ jedva opstaje, a bez sumnje je među najkvalitetnijim publikacijama u regionu. Ili šta Dušan Darijević već nekoliko godina, praktično bez adekvatnih sredstava, nekako uspeva da promoviše festivalom „Karusel“. Jedinstveni primeri vredni svake pohvale. A onda vidite koliko je slabo interesovanje i kako je trud, pregalaštvo ovih ljudi, daleko iskusnijih i kompetentnijih od mene, skoro pa uzaludan.
Moja prijateljica i koleginica sa studija pokrenula je nešto slično u Beogradu, ali nisu opstali, SNS-ovci su im uskratili prostor za održavanje književnih večeri, šta da pričamo još…Tužno!
Meni, kao nezaposlenom licu koje pride pokušava da se izbori sa razočaranošću i priprema doktorsku tezu, trenutno je jedino u moći da volonterski, potpuno besplatno pišem i objavljujem, u nadi da će to do nekih dobronamernih ljudi da dopre, na pravi način…ali, za ubuduće, svakako imam u vidu. Mnogo hvala, još jednom!
Čačak ima pozorište-Skupštinu grada.
U pravu ste, Skupština je pravi pravcati teatar apsurda! Ili možda pre – rialiti!
Sve je to do razpoloženja ljudi su siti svega Uništen im je duh koji nikad nije ni postojao,jer sami smo se smejali „Tesnoj Koži“ a zapravo smo u istoj Kako ćeš čoveka kulturno da uzdižeš ako ga zanima samo dal će imati sutra da jede da preživi i stvarno ponekad u ovom gradu mi se učini da ima više kuća nego ljudi a moju generaciju gotovo da i ne vidjam Pozz za sve Čačane koji su u nekom drugom gradu
Tekst vam je na mestu Isidora. Da li ucestvujete u radu kroz neka udruzenja? Pozdrav
Hvala na čitanju i podršci!
Ne, nažalost, jer sam konstantno u međuprostoru između ličnih afiniteta, koji, nažalost, nemaju ni prostora ni mogućnosti da se razvijaju u Čačku, i nedostatka zaposlenja, koje me i vratilo u rodni grad…
Može se reći da sam slobodni novinar i entuzijasta.
Помаже Бог Исидора,
Један сам нажалост од многих кији одоше из Чачка,ево већ 22 године,…
Без посла, без шансе за икаквим напредовањем,стварањем породице и свега већ нормалног Чачак и није оно што је био.Овде у Америци ми важимо за убедљиво највеће локал патриоте и сви без обзира на статус и положај тугујемо за Чачком,Љубићем ,Моравом,….
Како неко рече веће искушење од идласка из Чачка и не постоји,….
Dušane, mnogo hvala na čitanju! Nisam sigurna da li je teže podnositi nostalgiju za zavičajem ili očaj zbog odsustva perspektive u rodnom gradu…