Građanima republika-mafijašima zatvor

Piše: Jovo Bakić, sociolog i docent na Filozofskom fakultetu

Politika u Srbiji svodi se na izbore i lov na plen. Izbori, što parlamentarni, što predsednički, što lokalni, barem otkad je Aleksandar Vučić pokorio Srbiju, tj. od 2012, odvijaju se svake godine. Čitavo društvo se neprestano nalazi u predizbornoj agoniji. Partijski aktivisti su neprekidno mobilisani, pa neumorno obilaze svakodnevnim politikantstvom, ispoljenim basnoslovnim obećanjima i svakojakim ludostima zamorene i zgađene građane.

Tako i sada, predsednički su tek okončani, a gospodar Vučić i njegove sluge započeli su predizbornu kampanju za beogradske i parlamentarne izbore. Otuda se već godinama izrovane ulice glavnog grada na brzinu „šminkaju“ (iskustvo nas uči da ne moraju biti kvalitetno sređene), a uz Beograd na vodi i njegov najveći šoping-mol i najveću falusoidnu kulu, vlasti najavljuju i najveći falusoidni jarbol na Balkanu. Banalna nacionalistička megalomanija u službi je prikrivanja: nacionalnog i socijalnog poniženja, izraženih tavorenjem na periferiji svetskog kapitalističkog sistema; bede i siromaštva, izraženih najmanjim izdvajanjem za nauku u Evropi, jednom od najnižih prosečnih plata na Kontinentu (do koje ne doseže plata prosvetara) i užasavajućim uslovima rada; nedostatka kanalizacije na trećini beogradske teritorije; nedovoljnog broja dečjih vrtića i klimatizovanih sredstava gradskog prevoza; grabeži oko plena i mafijaške vlasti nad državom.

Bahata vlast nema dodir sa stvarnošću, pa više puta proslavlja prevarantski izvojevane izborne pobede. Skorojeviću nije dovoljna zakletva nad Miroslavljevim jevanđeljem. Ne, njegov narcizam i činjenica da predsedava jednom banana-državom, koju bi stoga trebalo predstaviti što bogatijom i moćnijom, zahtevaju divljenje ojađenih građana i zblanutih zvaničnika iz inostranstva. Otuda se organizuje još jedna megalomanska ceremonija, s neskrivenim ciljem da brojem uglednih gostiju nadmaši pogreb Josipa Broza. Tada, u predvečerje propasti socijalizma i Jugoslavije, priređena ceremonija trebalo je da svedoči o stabilnosti zemlje suočene sa egzistencijalnom krizom. Danas je Srbija, takođe, u egzistencijalnoj krizi, jer niti zna gde su joj granice niti veliki deo njenih građana zna kako da preživi blagostanje u koje su ga doveli veliki vođi.

No, ima i bitnih razlika, jer Josip Broz Tito bio je državnik, pa je, u hladnoratovskoj podeli sveta, i država na čijem se čelu nalazio bila cenjena. Otuda su njegovoj sahrani prisustvovali važni državnici. Za razliku od njega, gospodar Vučić je tek jedan politikant, pa su na predsedničkoj ceremoniji bili mahom vođi, Srbiji sličnih banana-država nastalih rasturanjem Jugoslavije, i tek izaslanici moćnih državnika. Nedostatak u kvalitetu nadoknađen je, međutim, kvantitativnim prelivanjem, pa je za 5.000 zvanica (skupljenih, čast izuzecima, s koca i konopca) pripremljeno šest tona mesa. Mašala! Srećne li zemlje koja se time hvali! Njeni građani žive zacelo u izobilju kad vlast na ovaj način javno rasipa njihov novac. Još kad bi Nikola Tesla mogao da vidi kako mu je, uz sve njegove genijalne izume, koje su mu za života neretko krali, ova vlast posthumno podmetnula predviđanje kriminalnog Beograda na vodi!

Bestidnica je, uljuljkana izbornim uspesima i činjenicom da joj ni građani Srbije ni velike sile u ovom trenutku ne vide zamenu, ubeđena u sopstvenu nepobedivost. Ona kontroliše vodeća sredstva masovnog opštenja, a izgradila je klijentelističku mrežu širom zemlje i po dubini društvenoj. Uprkos činjenici da, po istraživanjima, građani u velikoj većini ne veruju političarima i strankama, SNS ima oko 700.000 lovaca na plen, pa je svaki deseti građanin u vladajućoj stranci. Jurišnici kidišu na javna preduzeća, opštine i javne službe, katkad se i ne pojavljujući na poslu i primajući uredno za to platu. Oni hrle u vladajuće stranke ne zbog toga što veruju u njihove ideje (kojih ove najčešće i nemaju) niti da bi radili za javno dobro (što i ne znaju šta je), već zarad vlasti, masti i časti. Hijene love u čoporu, pa stranački vojnici, njihove porodice, kumovi i prijatelji rastržu ovu iznurenu lešinu što je od Srbije preostala. Dovoljno je da drugi građani poveruju kako izborima ništa ne mogu uraditi, tim više što dobro znaju da se i sada opozicione, a nekada vladajuće stranke nisu razlikovale kad je klijentelizam u pitanju od sadašnjih vlastodržaca, pa da se vlast oseti nepobedivom.

No, osećaj nekad vara. Građani mogu osloboditi svoju republiku od mafijaških uzurpatora. Stranački paraziti, kako mafijaška vlast tako i veći deo sadašnje opozicije, mogu se razjuriti. Građanima republika – mafijašima zatvor!