Čačak u izveštajima CIA

Američka obaveštajna služba postepeno skida oznake tajnosti sa svojih špijunskih izveštaja iz Čačka, sačinjenih pedesetih godina prošlog veka. Od početka ovog, CIA je javnosti na uvid stavila 13 takvih, „čačanskih” dokumenata koji su decenijama, u arhivi u Virdžiniji, boravili pod oznakom „tajna” ili „poverljivo”, i o njima piše današnja Politika.

Sa sajta CIA

Šta su obaveštajci vodeće sile sveta mogli da traže i njima važno nađu u palanci koja je u to doba (1948) imala samo 13.000 duša, i tek se uspravljala posle strašnih ratnih godina? Zanimalo ih je, pre svega, šta se radi u vojsci, armijskim i novim industrijskim preduzećima. Privredna i vojna špijunaža bile su osnovni zadaci, pa je samo jedan od 13 rečenih dokumenata, i to iz 1951, sadržavao podatke o antikomunističkom pokretu otpora u zapadnoj Srbiji.

Iz današnjeg ugla lako je uočiti da su ti izveštaji precizni i tačni, a tamo gde je agent bio u nedoumici, naznačio bi da je podatak neproveren, preuzet iz štampe ili je reč o indicijama. Ako nešto nije video, naveo bi da je vest dobio od informatora.

Tako recimo u zaglavlju iz izveštaja od 2. decembra 1954. stoji: strogo poverljivo, ovaj dokument sadrži informacije koje se tiču nacionalne odbrane SAD, i zabranjen je uvid neovlašćenim osobama, a predmet dojave je borbeni poredak u JNA.

-Štab 385. Motorizovanog transportnog bataljona je u Čačku, ima jednu saobraćajnu jedinicu u Beogradu, komandant je od aprila 1954. potpukovnik Franjo Leskošek. Ova jedinica pripada Beogradskom vojnom području i obuhvata tri transportne jedinice, jednu za obuku vozača i jednu auto-mehaničarsku radionicu, stoji u izveštaju iz Čačka.

 Njegov kolega je 28. novembra 1951. javio: Četrnaest grupa Geološkog instituta Srpske akademije nauka završilo je istraživanje po zapadnoj Srbiji., Više od 60 naučnika i asistenata radilo je u blizini Gornjeg Milanovca, Takova, Smedereva, Rebelja, Kosjerića, Požege i drugih mesta. Njihova glavna misija bila je da provere postojeće geološke karte i sačine nove karte ovog područja. Grupe su sakupile mnogo fosilnog materijala od stratografskog i palaentološkog značaja, i etnološke i mineroške materijale iz mnogih prethodno neistraženih područja.

U izveštaju 22. novembra 1949. o kizgradnji hidroelektrana u Međuvršju i Ovčar Banji stoji da je na prvoj završeno 17, a na drugoj 40 odsto radova, i dodaje: Kad je pravljen plan o podizanju te dve hidroelektrane, predviđeno je da se turbine u vezu iz Čehoslovačke. Posle prekida odnosa sa tom zemljom jugoslovenski inženjeri se nadaju da će im Britanci isporučiti opremu. Petogodišnjim planom predviđeno je da će ove elektrane biti završene do 1950, a 1951. biti stavljene u pogon. Na ovim poslovima uposlene su dobrovoljne radne brigade, ali radovi napreduju veoma sporo, i ako se nastavi tim tempom posao neće biti završen pre 1955.

Završen je, inače, 1954.

U junu 1950. obaveštajac iz Čačka javlja u Lengli da su nalazišta magnezita u Milićevcima i Gornjoj Gorevnici skoro iscrpljena ali da su novootkrivena, u Rijeci i Galiču, bogata. Fabrika za preradu u Brđanima ima dve peći, prva je predratna, druga nova, iz 1949, sa dnevnim učinkom od 25 vagona pečenog magnezita, zapošljava 200 radnika sa još 250 rudara, a direktor fabrike inženjer Gregor Podurec, ruski belogardejac.

Najopširniji je bio agent koji je poslao izveštaj 19. marta 1951 o čačanskoj Fabrici hartije. Popisao je dimenzije svih zgrada i sve mašine, javio da fabrički parni generator dnevno troši 30 tona uglja lošeg kvaliteta, a da je tehnički direktor fabrike inženjer Envald, koji nije komunista. Poručio je takođe, da fabrika ima železnički kolosek kojim vagone, pošto se isprazne, vuku četiri vola. Do pojedinosti je bila pokrivena delatnost Vojnograđevinskog preduzeća Ratko Mitrović iz Čačka, u izveštajima od 23. avgusta 1951. i 17. januara 1952. Tih godina kolektiv je bio od državne važnosti, jer je Ratko Mitrović podizao tri vojne fabrike u ovom delu države, Sloboda u Čačku, Milan Blagojević u Lučanima i Prva petoletka u Trsteniku. Tako saznajemo da je Slobodu gradilo 80 KV radnika Ratka Mitrovića, 500 radnika dobrovoljaca Narodnog fronta i 1.200 članova Drugog radnog bataljona Drugog radničkog odreda, dok spoljnu bezbednost održava oko 40 čuvara iz Knoj-a, u sastavu jedinice stacionirane u Užičkoj Požegi. Direktor preduzeća je izvesni major Vinko, Slovenac, glavni inženjer izvesni Ševčenko, Rus koji ne želi da se vrati tamo, a oficir Kontraobaveštajne službe je neidentifikovani ćelavi kapetan koji je nasledio poručnika Tomu Šuljagića. Prostor je dugačak 3 km, širok kilometar, procenjuje se da je podignuto 35 građevina i prokopano nekoliko tunela kroz Jelicu, a zonu od 500 metara oko fabrike čuvaju vojne jedinice. U Slobodi će se raditi municija malih kalibara, a u fabrici Milan Blagojević protivtenkovska.

U Lučanima će verovatno biti izgrađena fabrika baruta, referisao ja špijun, što se pokazalo tačnim. Tu je direktor Vilim Šomođi, Mađar iz Bačke Palanke, fanatični komunista koji je obučen samo za tehničke poslove, partijski sekretar major Vinko Grujić, veoma bučan čovek, a spolja bezbednost čuva 70 pripadnika Knoj-a iz požeške jedinice.

Agent koji je pokrivao skladište avionskog goriva kod Vitanovca, Čačak, izvestio je 21. januara 1952. godine da tu, na dubini do 70 m, u nepoznatom broju rezervoara ima 3.000 do 4.000 tona avionskog goriva namenjenog aerodroma u Rankovićevu (Kraljevu), dodajući:

 Takođe, u vreme kad je informator posetio tu zonu, na dužnosti su bile dve čuvarske patrole sa psima. Informator nije primetio nijednu protivavionsku bateriju postavljenu u blizini.

Politika, Blic