Kako moćna korporativna zaštita prava uništava sektor popravki

Američki “Digitalni milenijumski zakon o zaštiti autorskih prava” iz 1998. godine bio je namenjen zaštiti dela umetnika i programera, a završio je kao akt koji ograničava potrošače da popravljaju svoje proizvode.

Popravke su nekada bile jednostavne. Ukoliko se vaš automobil, televizor ili frižider pokvari, imali ste tri mogućnosti: da ga date u staro gvožđe i kupite novi, da platite značajan iznos ovlašćenom serviseru da ga popravi, ili da uštedite pronalazeći bilo kog majstora koji to zna da uradi. Danas, zbog onoga što piše u korporativnom zakonu o zaštiti autorskih prava, treća opcija ubrzano nestaje.            

– Kako se dogodilo da postoji tako mnogo televizora, a više nema servisa za njihovu popravku? Odgovor je – majstori ne mogu dobiti delove, alate ili firmver da poprave prokleti televizor. Ako na proizvodu piše da je u pitanju smart aparat, ja kažem – bežite. Bežite što brže možete – kaže Gay Gordon-Byrne, izvršna direktorka udruženja The Repair Association, organizacije za zaštitu “prava na popravku”.

Savet Gay Gordon-Byrne zasniva se na širokoj zaštiti koju pruža Digitalni milenijumski zakon o zaštiti autorskih prava (The Digital Millennium Copyright Act, DMCA) iz 1998. godine. Prvobitno napisan da zaštiti umetnike i programere, DMCA je sankcionisao pokušaje da se zaobiđu tehnološke barijere u digitalnim proizvodima. Zakon, na primer, nije kao nelegalnu označio kupovinu DVD nosača u inostranstvu, ali za njihovu reprodukciju u zemlji kazna može da bude do pet godina zatvora i 500 hiljada dolara. 

Ovakav vid zaštite imao je nekog smisla u vreme kada su se ljudi suočavali sa novim mogućnostima masovnog kopiranja bilo kog CD-a, DVD-a ili kompjuterskog programa. Ali ono što DMCA nije predvideo je da će digitalna tehnologija postati standard u SVAKOJ vrsti proizvoda.

I sada, čak i ako možda znate kako da popravite frižider, to znanje je beznačajno kada pokušate da popravite smart frižider, zaključan hardverski. Možete da pitate kompaniju da vam dozvoli pristup unutra, ali oni će to odbiti, jer zbog čega bi pristali? Možete da rizikujete novčanu kaznu od pola miliona dolara i vreme u zatvoru (podaci za hakovanje su dostupni onlajn), ali za sektor popravki ovo je velika kocka. Kompanije koje se bave popravkama jednostavno odustaju od servisiranja smart aparata, što znači da, uskoro, neće više servisirati ništa.

– Ova opasnost postoji, ali kod nas u Srbiji će popravke koje majstori obavljaju još dugo funkcionisati. Ima, recimo, smart televizora, i sa njima će se u narednim godinama dešavati takva situacija, ali njih ima još uvek u malom procentu i to su još uvek sve novi uređaji. Do širokog korišćenja smart frižidera, zamrzivača, klima, još uvek smo daleko. Po mnogim procenama, bar deceniju, ako ne i duže – kaže Mladen Stepić, vlasnik onlajn prodavnice delova za belu tehniku KupiDeo.

„Popravka je nešto tako osnovno u našim životima. Kao ishrana“

Lako je zaključiti kako nestanak nezavisnih majstora koristi korporacijama. One dobijaju još jednu bazu za sticanje profita, prisiljavajući kupce da se vrate u njihove prodavnice.

– Korporacije samo žele da vam prodaju što više. To je model poslovanja. I to je pritisak koji oduvek postoji. Kompanije koje vrše popravke mogu u svakom trenutku da prestanu da vrše usluge popravke i gotovi ste. Po važećem zakonu, u svakom trenutku i proizvođač može, ako to poželi, da prestane da pruža svoju podršku za neki proizvod – i ljudi su u klopci – kaže Gay Gordon-Byrne.

DMCA zaštita, takođe, može da obezbedi korporacijama uslove da prikriju svoje ilegalne aktivnosti. Folksvagen je uhvaćen 2015. godine – proizvođač je programirao automobile kako bi sakrio količinu zagađenja koje su proizvodili. Organizacija Electronic Frontier Foundation napominje da je slučaj mogao da bude otkriven godinama ranije da su istraživači i nezavisni nadzorni organi bili u mogućnosti da imaju pristup kompjuteru u vozilu. A zahvaljujući DMCA, nisu ga imali.

Kada se pravna bitka vodi na terenu jezičkih formulacija, otvara se pitanje da li su potrošači, kada kupe neki proizvod, samo “vlasnici” ili i “vlasnici licence”. Najbolji primer za ovo je spor između udruženja The Repair Association i proizvođača traktora, kompanije John Deere.

Godine 2014, posle više decenija sudskih slučajeva koji su potvrđivali da potrošači ne poseduju i softver u proizvodima koje kupuju (kad kupite iPhone on je vaš, ali ne i iOS), The Repair Association je podnela zahtev za izuzeće, konkretno, za pristup firmveru u John Deere traktorima.

Godinu dana kasnije, Agencija Sjedinjenih Američkih Država za zaštitu autorskih prava odobrila je izuzeće, ali sa još godinu dana odlaganja primene. Tako je 28. oktobra 2016. godine – na dan kada je odluka stupila na snagu – John Deer pozvao potrošače da potpišu novi ugovor o licenciranju krajnjeg korisnika, koji ih priznaje i kao vlasnike licence, a ne samo vlasnike proizvoda.

– Farmeri su posle kupovine traktora veoma brzo gubili mogućnost da poprave bilo šta što u sebi sadrži neki visokotehnološki sastavni deo, od senzora za navodnjavanje, preko linije za pakovanje, do pumpe za vodu i opreme za grejanje, hlađenje i ventilaciju. Postoji veliki broj majstora više nego sposobnih da poprave mnogo toga, ali su veoma ograničeni u smislu šta smeju da obave legalno – kaže Gordon-Byrne.

Gordon-Byrne je, ipak, optimista. Pošto su frustrirani potrošači podigli glas i preneli zabrinutost svojim predstavnicima u Kongresu, predlog zakona “Pravo na popravku” trenutno cirkuliše u 12 američkih država. Ukoliko bude usvojen, proizvođači će biti obavezni da prodaju delove za popravke, izdaju uputstva i tehničke informacije potrošačima, a oni bi mogli da angažuju majstora koga žele.

Ovakav sistem zaštite bi dozvolio potrošačima da razmišljaju na način kako su to i ranije činili.

– Popravka je nešto tako osnovno u našim životima. Kao ishrana – kaže ona – Kad vam se nešto pokvari, jednostavno želite da ga popravite.

PR tekst

____________________________________________________