Prethodni članak
Posleratni život vojvode Stepe Stepanovića u Čačku
Objavljeno 11/03/2019
Na današnji dan 1856. godine rođen je srpski vojvoda Stepan-Stepa Stepanović, jedan od najistaknutijih vojskovođa u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Rođen je u Kumodražu kod Beograda.
U Cerskoj bici u avgustu 1914. Druga armija pod njegovom komandom razbila je austrougarske trupe, za šta je dobio čin 
vojvode, a na Solunskom frontu u septembru 1918. Druga armija je, napadajući na glavnom pravcu, u sadejstvu sa Prvom armijom, probila neprijateljsku odbranu, potom izbila na bugarsku granicu i prinudila Bugarsku na kapitulaciju. Posle završene Artiljerijske škole u Beogradu, u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. iskazao je veliku ličnu hrabrost i umešnost u komandovanju. Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885, a potom je profesor istorije na Vojnoj akademiji u Beogradu i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba.
Sahrana Stepe Stepanovića
U generalski čin unapređen je 1907. i postavljen za komandanta Šumadijske divizije, 1908. postao je ministar vojske, zatim komandant Drinske, pa Moravske divizije i od 1911. do 1912. ponovo ministar vojske. U Prvom balkanskom ratu komandovao je Drugom armijom u Kumanovskoj bici, zatim je krajem 1912. i početkom 1913. učestvovao u opsadi i zauzimanju Jedrena. U Drugom balkanskom ratu s Drugom armijom odbranio je prilaz Pirotu. Na početku Prvog svetskog rata je, zamenjujući načelnika štaba Vrhovne komande vojvodu Radomira Putnika, uspešno sproveo mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske, a posle Cerske bitke u septembru 1914. njegova Druga armija je upornom odbranom osujetila austrougarsku Petu armiju da forsira Drinu. U Kolubarskoj bici u drugoj polovini novembra 1914. snage pod njegovom komandom vodile su teške borbe na području Lazarevca i sprečile austougarske trupe da sa juga obuhvate srpsku vojsku i potom u decembarskoj kontraofanzivi učestvovale su u izbacivanju austrougarske vojske iz Srbije. Prilikom povlačenja srpske vojske krajem 1915. i početkom 1916. uspeo je da sa Drugom armijom, u sadejstvu sa Timočkom vojskom, uspori napredovanje bugarske Prve armije.
Stepa Stepanović je zbog zasluga za prvu savezničku pobedu u Velikom ratu – Cersku bitku, postao tek drugi čovek koji je u Srbiji dobio čin vojvode. Zaslužan je i za brz proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.
Iz njegovog posleratnog života, ostala je zabeležena i ova priča njegove praunuke Ivane Lučić, inače doktorka u penziji iz Beograda. Ona navodi da je njen pradeda, koji je sa svojim vojnicima potukao austrougarsku vojsku na Ceru, bio skroman čovek, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske i čiji je jedini zahtev, po penzionisanju, bio da dobije samo jedan skroman dar.
Spomenik na Gradskom groblju
– Pradeda je bio skroman, narodski čovek. Znate onu njegovu čuvenu izreku – „iz naroda sam potekao, sa narodom sam stalno” – rekla je Ivana Lučić (70), lekar u penziji iz Beograda.
Ona je, uoči svečanosti obeležavanja 100 godina od Cerske bitke u Tekerišu 2014, istakla da se Stepanović nije odvajao od svoje vojske, u nekim specijalnim šatorima, već da je uvek bio uz narod.
– Kada je otišao u penziju najviše je voleo da ode u Čačak, gde je u miru i tišini radio u svojoj baštici i šetao. Voleo je Moravu i bedem na reci i to se kroz naše generacije prenosilo – istakla je Lučić.
Vojvoda Stepa Stepanović je u dugo zasluženu penziju otišao dve godine posle veličanstvenog proboja Solunskog fronta i kraja Prvog svetskog rata.
Osim porodične kuće u Kumodražu, gde su mu braća živela i bavila se zemljoradnjom, vojvoda nije posedovao nikakvu drugu imovinu. Odbivši mnoge poklone i privilegije, po penzionisanju je živeo u kući svog tasta Veselina Milanovića u Čačku.
Savremenici su zabeležili da Stepa Stepanović nije trpeo bilo kakve povlastice. Živeo je i radio pod parolom “otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa”.
Onda možda ni ne čudi priča koju je pre nekoliko godina ispričala za medije njegova praunuka.
– Kada je konačno došlo vreme da ode u dugo zasluženu penziju, Stepa Stepanović je tražio da mu država pokloni samo jedno – njegovu ostarelu kobilu Vilu.
Bio je to konj na kojem je vojvoda učestvovao u mnogim bitkama i vojnim pohodima i još za vreme Stepinog službovanja je bila stara, oronula i predviđena za odstrel. Stepa Stepanović to nikako nije hteo da dozvoli!
Kako bi spasao kobilu tražio je da ona bude njegov poklon povodom odlaska u penziju i, uz mnogo čuđenja i prevrtanja očiju od strane mlađih kolega, vojvoda je na kraju isterao svoje!
Vila je još dugo godina živela kraj Stepe na njegovom imanju u Čačku. Na kraju, iako potpuno slepa, kobila je nadživela vojvodu.
Kada je Stepa Stepanović preminuo 27. aprila 1929. godine upravo ona je vukla kola sa kovčegom u kome je bilo telo Stepe Stepanovića do groba i tako ga ispratila u pogrebnoj povorci na večni počinak.
Наш највећи суграђанин иако није рођен у Чачку. Вечна слава овом надчовеку.
A danas ministar odbrane i vrhovni komadant nisu ni bili u vojsci!!!!Sramota sta smo docekali!
B R A V O ! ! !
a ministarka pravosudja ni dana advokature ni minuta u sudnici
toliko o nasim strucnjacima i „strucnjacima“
super je nama ko nam vodi ovu koloniju od drzave
Слава великану! Живео је јеванђеоским животом. Причају старији људи, а вероватно је и записано, да је враћао део своје пензије сматрајући да је превише. То је био патриота.
Istine radi, samo da Vas ispravim. Niej Stepa vracao deo, nego polovinu penzije. Ima zapisano svedocenje postara koji mu je doneo prvu penziju. Kada je video iznos, Stepa je dreknuo:“Mangupi, hoce da uniste Drzavu“. I vratio polovinu svoje penzije. I da dodam samo jos i to da je nepravedno penzionisan od strane Kralja Aleksandra posle oblaska zapadnih delova Kraljevine. U izvestaju je Stepa napomenuo, cec tada, kakvi sui sve problemi Srba i predlagao, jos tada, razgranicenje, da mi sredimo svoju kucu. Naravno, posle sukoba sa Aleksandrom penzionisan je. I jos jedan detalj, po pricama ljudi koji su mu bili na sahrani, kada je telo stiglo na Groblje, jos uvek je bilo ljudi u povorci koja nije ni krenula dalje od Porte. Slava mu.
Војвода Степа заслужује споменик достојан њему и његовој величини. Степа на коњу као велики човек, патриота, војсковођа…
Danas su patriote sve ono st Stepa nije bio.
Vecna slava i hvala do neba. Srecan je narod koji je imao ovakog coveka, vojskovodju, i sve sto ne moze recima da se opise.
Bilo bi dobro da Vojvoda ima jedan spomenik u gradu, da maldi narastaju barem prodju pored njega, neko ce stati, neko ce proci …. ovako svi nasi velikani su skrajniti negde u stranu da se sto pre zaborave, da ne budu pred ocima ( to ne moze biti slucajno) Kako u Kraljevu ne smeta onaj spomenik na sred trga gde se okupljaju i deca i djaci i …. a nama je smetao onaj iz I sv. rata pa su go odneli na groblje!!! Ko ga je video pet puta za zivota? A koliko je onih koji ga nisu videli uopste. Mnoge bitne stvari nam prolaze a da nismo ni svesni.
pa imamo spoenik ispred glavne poste u Cacku
ili ste skoro sklizali sa reljefa pa niste u toku
Danas imamo vojvodu Vulina.
Степан Степановић Степа није баш изабрао Чачак због превелике љубави. Пошто је предходно био градоначелник САРАЈЕВА где је много волео да живи, уклоњен је и није му било дозвољено да се настани у Београду у чијој периферији је иначе рођен. Није му дозвољавано чак да оде ни у посету лекарима нити родбини. Сам краљ је дошао нако реда ради без икаквих церемонија ид ржавних почасти је сахрањен. Исто се дешавало и са његовим колегом МИШИЋЕМ. Разлог је после слома и повлачења негде на Метохији и Косову Војвода Мишић предлаже Степи да је сулудо уништити артиљерију и војску напуштањем отаџбине, већ да Степа по годинама старији има право да изда њему Мишићу наређење пошто су били у чину истога ранга да се врате назад прегрупишу војску и утврде се на линији Ибар Западна Морава јер је Аустроугарска и Немачка војска великим делом пребачена на западни фронт. Степа није имао храбрости да се супротстави наредби Карађорђевића. Иначе Мишић је био ађутант Александра Обреновића и није волео његове убице. Испоставило се касније да је велики МИШИЋ био у праву.Иначе обоица су били против уједињења и зато пали у немилост властодржаца и пљачкаша послератног народа које је узјахао баш државни олош из Тих присаједињених делова. ВОЈВОДА СТЕПА аутори САВО СКОКО и Петар ОПачић
Svaka cast za komentar kako su tada uzjahali nidan danas njihovi potomci nisu sjahali miako su bili na drugoj strani kod „Franje“.Srbija je bila Drzava dok razno razne prisipetlje sto kaze slavni Misic nisu pojavile.Vecna slava vojvodama Misicu i Stepanovicu debelo su bili u pravu-sada je kasno.
E to je covek i patriota. Neka mu je vecna slava.
LEPO REČE DRŽAVI SE DAJE SVE A ZA UZVRAT NIŠTA SE NE UZIMA e moj Stepo ovi današnji uzimaju sve a ništa državi ne daju e moj Stepo još i sa plaćenim špiunima sve pokradoše i džavu PRODATOŠE ?
Stepa se odlucio da se nastani u Cacku,iz razloga sto je bio ljut na svoga kumceta,Kralja Aleksandra zbog odluke o stvaranju Jugoslavije.
Drugi razlog da se skloni iz Beograda.
Treci razlog je da zeli da kraj zivota provede sa voljenim saborcima, svojim vojnicima iz ratova.
Kada se komentarise o vojvodama
mora se imati na umu, da vojni kadar Srbije nije imao pravo da glasa. On je vaspitavan da sluzi drzavi a ne politicarima.
Vojvoda je bio u penziji i slucajno je naisao na vojnika koji je u manjerci nosio hranu.
Stepa ga presreti: „Vojnice gde ides?“ Vojnik: “ nosim hranu kapetanovoj zeni“ . Stepa na to: „sedi i pojedi“ i vojnik je morao da poslusa penzionisanog vojvodu.
U Preljini dodjose novi avioni, Stepa zainteresovan, zapitkuje mladog pilota, na to ce pilot: sto ste vi dosadni sa zapitkivanjem kao da cete ga vi voziti!
Naidje stariji oficir, iznenadjen posetom i ponasanjem mladog pilota, na to Stepa stade u zastitu pilota, nije bitno sto on ne zna za mene ali ja sam srecan sto je dobro obucen!
Svaki dan je posilni vojvodu snabdevao sa pijace hranom.
Jedno jutro, vojnik pored borbene torbice donese punu korpu hrane.
Vojvoda ljutito: je li tvoj zadatak da doneses samo onoliko hrane koliko staje u borbenu torbicu a ti punu korpu!
Vojnik:“to mi je utrpo seljak kad me je prepoznao da sam ja vas posilni“
Brzo to da vratis i da od sada znas, mi smo vojnici, mi ne smemo
da navikavamo nase telo da jede vise od borbene torbe.
Tim budala iz gradskog Zelenila bi trebao umesto onig zbunja oko njegovog spomenika da posade najlepse cvece.
Kad bi mi Bog omogucio i zakon dozvolio slatko bih se popisao na moje sugradjane i njihove pretke kada dosada nisu nasli za shodno da Disov spomenik premeste na neko zaslyznihe mesto u gradu; da nema spomenik Dragutinu Gavrilovicu; i danas danju na sve 4 prestizne vojne akademije, francuz, rus, amerikanac, englez moze kao ispitno pitanje( koji moze da ga kosta prelazak u sledecu klasu!) da izvuce govor Dragutina Gavrilovica Braniocima Beograda! zar posle majke Jevrosime, mi u Cacku imamo i simbol junastva rodoljublja koji retko koji grad ima: bracu Glisice (svi su bili oficiri) koji su sva trojica ostavili zivote na balkanskom i solunskom frontu! a jedan od Glisica je na svoju odgovornost preuzeo bez znanha Vrhovne komande da sa 150 vojnika sa puskama iznad glave predju u noc reku i odjedanput se sa boka nasao na turskim polozajima izazvao pometnju medju Turcima i ne znajuci da je sa tim ispravio pogresne procene vrhovne komande i napravio Turcima strah da su se tek zaustavili u Solunu. Tom akcijom Brace Glisica i pogibijom u toj akciji Srbija je na velika vrata usla u istoriju Velikog rata i po ko zna koji put Srbi mora da znaju: kad je mocna Ruska carevina pala na kolena 1917 tada je Amerika morala nespremna da udje u Prvi sv.rat pa su je naoruzali i obucili Francuzi! jer Amerika do tada nije imala vojno iskystvo kontinentalnih ratova kao sto su to imale Nemacka i Francuska.
Uz pomoc Francuske oporavice se srpski vojnici i ponovo opremljeni i naoruzani ali bez svoje legendarne puske Kapetana Koke – Mauzer na iznenadjenje svih ucesnika rata( Bugara, Nemaca, Austrijanaca, Francuza, Engleza, Rusa) probice solynski front i za 15 dana ce kapitulirati Austrugarska a od vremena probijanha solunskog fronta za 30 dana kapitulirace i Nemacka. Tada ce Amerikanci na Kapitol Hilu postaviti ravnopravno pored americke i srpsku zastavu! i nazvati srpski narod svetskim junacima!
Da li je samovolja i pogibija Glisica na kumanovskom bojistu bila preteca za postavljanje zastave na Kapitol Hilu?
Kad bi Bog hteo i zakon dozvolio, na zalost, popisao bih se na Cacak u kojem sad zivim
Protka.Cacak
Preci se po grobovima prevrcu. Oni su umirali casnom smrcu, mirne savesti, u danasnje vreme mi sami sebi u usta uskacemo…