Saveti za učitelje pred početak nove školske godine

Не пристоји наставнику ни лавља ни овчја кожа

Радоје Лалић је био ратни професор и управитељ Грађанске школе (1940–1945) и Непотпуне гимназије (1945–1946) у Ивањици. Завршио је вишу педагошку школу, струка српскохрватски језик, историја, земљопис и педагошке науке. Када је дошао у Ивањицу имао је 14 година сужбе. Ту је предавао српскохрватски језик и историју. Одлуком српског Министарства просвете стављен је на располагање Министарству просвете у влади Црне Горе и разрешен дужности 17. марта 1946. године. Три дана пре него што је напустио Ивањицу оставио је савете како радити са децом. Све написано односи се на рад тадашње ивањичке Непотпуне гимназије, али може се применти на било коју школу и било које време:

„И поред извесних приговора не би се могло рећи да проблеми ђачке дисциплине стоје на челу школских брига. Истина, има нежељених испада, грешака, кршења школских прописа, већином код одраслијих ученика, што великим делом треба објаснити изразима дечје природе, поглавито оним психофизичким превирањем у доба пубертета. Али, све су то појаве које су далеко од оног што се зове неваљалство. Свакако да треба код ученика сузбијати тежње да од живота траже превише забаве, и нарочито их упозоравати на извесна нездрава подражавања одраслих: пушења, пијења и сличних разонода. Учинити све да се код ученика развије љубав према раду, иницијативи, такмичењу и самосталном стварању, па ће тиме и проблем дисциплине бити решен. Рада и васпитања нема без слободе, али се не сме допустити злоупотреба слободе која неминовно води анархији. Свесна дисциплина која проистиче из потреба рада и живота чини став нове школе. Много је повика против ученичког посећивања разних приредаба. Неоправдано! Ту има и извесне нелогичности кад је посета слаба: „дајте нам ученике да попуне салу“, а кад та сала обилује публиком онда: „уклањајте нам ђаке“. Приредбе су део новог културног живота, имају свој садржај и своју корисну намену, те их не треба забрањивати ученицима. Довољно је поставити добар ред и учинити потребна ограничења.

Постављају се захтеви, често и на родитељским састанцима, да се према ученицима примењују мере окрутне строгости, и у том погледу се дају „одрешене руке“ наставницима. Подлећи овим захтевима значило би вратити се на путеве старе школе. Лако је бити „баук“. Васпитачки посао је тежи, али се од њега не сме бежати, поготову не пред „страхом“ од дечјих ексцеса. Страх кочи рад, убија иницијативу, води мртвилу, и њему нема места у школи; интересовање и љубав отварају нове видике и воде активности и стваралаштву. Много наредаба и наравоученија не стварају самосталне људе, моралисањем и претњама се омладина не припрема за живот. Рад и руководство, а не страх и туторисање, изграђују карактер.

Чују се и примедбе: „не боје вас се деца“. Тачно, то и није циљ школе. Страх је рђав васпитач и непријатељ слободе. Заплашавањем се не ствара мост између наставника и ђака, него се тим само продубљује јаз међу њима. Сасвим је разумљиво да не вреди ни снисходљивост. Не пристоји наставнику ни лавља ни овчја кожа, а још мање му приличи прут и „медаљон“. Једно значи деспотизам, друго фарисејство. Он мора бити човек, природан и добар, кога се не боје, али га воле и поштују; у раду организатор и руководилац школске заједнице, где закони заједнице и рада представљају ред и једну свесну дисциплину, а не намеће је самовољом старијег. Дакле, није добро бити ни „жандарм“, а ни „милосрдна сестра“. Задавати „страх и трепет“ идеал је старе школе; бити човек, пријатељ, друг карактеришу став нове школе. Овакав став једино је исправан, па макар нас се деца и не бојала. Говори се и „немирна вам деца“. Добрим делом тачно је и то. Таква им је природа, али су ипак са мање „грехова на души“ од одраслих. Свако време има своје бреме. „Све се изменило, али су деца остала иста“, рекао је Љ. Ненадовић кад се после десетогодишњег отсуства вратио у Ваљево. То је разумљиво. Живост, активност и борбеност одлике су младости. „Старачка мирноћа“ личи деци као и старцима „несташлук“. Школа мора бити припрема за живот, а живот тражи борце и прегаоце, а не „анђелчиће“ и „девице“. Зато пустимо децу да живе својим животом, дајмо им правог знања и оспособимо их за самосталан и конструктиван рад. Ако се при томе неком несташку појаве и рошчићи, рогове отсећи, али главу чувати; а ако је понеки уображенко закитио своју капу, кочопери се и мисли да је светац, упозорити га да се вредност стиче радом, а не „перјем“. Сличне појаве или ексцеси, врева и немир не сме нас одвести до погрешног схватања да су деца „створења склона злу и невељалштву“ која треба „лечити“ и „зауздати“. Напротив, у деци морамо гледати људе и на том све заснивати. Боље је трпети „немир“, него ићи погрешним путем, поготову кад је тај немир одблесак природних нагона једног здравог, а не „болесног“ бића. Деца нису „грешна створења“ и ми не смемо застати пред страхом од њихових грешака, притискивати и гушити њихове здраве импулсе да се не би „зло догодило“, јер бисмо личили на ону Домановићеву „покојну стрину“ која вечито хуче и у свему слути несрећу.

Најзад, падају и примедбе да се удаљавамо од „освештаних“ принципа, напуштамо старо и примамо ново. И ту има тачности. За нас више није норма „у млађега поговора нема“, нити сматрамо мудрошћу „боље је да пропадне село, него обичај у селу“. Што је добро то остаје, али што кочи напредак то се одбацује, па макар било и под круном „свјатаја свјатих“. На том се и прогрес заснива. Нису га укочили ни „пророци“, ни „свети оци“, ни „табу“, ни „заповести“, ни мач, ни ломача. Да је свет све то послушао ту би био и крај људског напретка. Не, точак историје се ипак окретао, свет није поверовао да „под капом небеском нема ничег новог“ и бољег; живот га је научио да се „држи новог пута и старог пријатеља“. Школа је део живота, те се и она мора држати нових путева. Ту и лежи објашњење за наш став у школском раду и поретку. Уједно ова ће објашњења бити довољна да учине неоправданим сва она мудровања и поповања о посрнулој дисциплини у нашој Гимназији.

То још не значи да нема шта да се поправља у овој школи. Наравно, требаће још много да се чини и у погледу дисциплине и у погледу рада, па да се дође до једног жељеног стања. Али, треба знати да нисмо на погрешном путу били, нити смо неправилан став имали.“

У Ивањици, 14. марта 1946. године

Радоје Лалић, директор ивањичке Гимназије

Лалићеве речи су готово пророчке, ни сада им (после више од седам деценија) ништа не би требало додати, нити одузети.

Др Светислав Љ. Марковић

_______________________________________________________