Kec ko vrata

Srbija će za pet godina vladavine Aleksandra Vučića (2013-2017) ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda samo malo veći od jedan odsto. Sasvim precizno – 1,3 odsto. To je očigledno nedovoljno za prelaznu ocenu. Dakle, za ono što je glavni zadatak svake vlade – povećanje blagostanja nacije – AV ne može da dobije ocenu veću od rezultata koji je postigao, dakle od jedinice. Kec ko vrata, što bi rekli i ovi novi klinci.

Pa dobro, reći će neko, tako je u celom ovom našem manje-više zaostalom regionu. Na (našu) žalost – nije tako. Sve zemlje “zapadnog Balkana” (kao što tabela pokazuje) postigle su bolji rezultat od Srbije, neke i dvostruko, tako da je Srbija znatno ispod proseka koji iznosi 2,3 odsto. Taj zaostatak još je i veći u odnosu na zemlje centralno-istočne Evrope, čija prosečna godišnja stopa rasta u razdoblju 2013-2017. iznosi tri odsto. Sve u svemu, san o liderstvu raspršio se kao mehur od sapunice.

Zbilja, mnogo je (tadašnji premijer) Vučić stavio na kartu (ubrzanog) razvoja, mnogo je i truda uložio, pretio je i molio, lično je zvao (kako je sam govorio) direktore Puteva, Koridora i druge… uzalud. Teško je i pobrojati sve njegove izjave u kojima je obećavao kule i gradove, platu od 500 evra i rast BDP-a od četiri odsto već u ovoj, 2017. godini, od kada će i početi, kako je govorio novembra prošle godine, “zlatno doba Srbije”.

Ipak, možda je u tom smislu najznačajniji jedan njegov autorski tekst objavljen u prazničnom, novogodišnjem broju Novosti, 31. decembra 2015. godine. Tada je Aleksandar Vučić 2016. godinu najavio kao “početak našeg novog veka”, veka “u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije”. Nije na odmet u ovom času malo podsetiti kakvo je bilo to vreme. Naime, posle popriličnog pada BDP-a (za 1,8 odsto) u 2014. (vlast je to pravdala poplavama, ali su ekonomisti pokazali da je samo polovina tog pada bila posledica elementarnih nepogoda), u 2015. je usledio nizak, mada zapravo neočekivani rast jer je opet prognoziran pad ili u najboljem slučaju stagnacija BDP-a. Dakle, po prirodi stvari trebalo je da na red dođu bolje godine, naročito zato što je i evropska privreda počela brže da se kreće. U pomenutom tekstu Vučić je, međutim, izneo i neke, ako to nije prejaka reč, “teorijske osnove” svog optimizma, pa čak i neku svoju “ekonomsku filozofiju”.

“A da je moguće izvesti veliki skok”, pisao je dakle Vučić, “tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu i prema čijem se mišljenju čak i isplati kasniti u razvoju jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, rekao je on, pruža mogućnost ne samo učenja nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili”.

Pozivanje na u Srbiji čak i među ekonomistima malo poznatog Geršenkrona tada nije izazvalo naročitu pažnju. Verovatno je to svrstano u neku vrstu “Vučićevog folklora”, odnosno “maniju” da svaki čas citira razne poznate ličnosti iz istorije iako se svojom anonimnošću Geršenkron u tu sliku nije baš najbolje uklapao. O Aleksandru Geršenkronu je u nas pisao jedino Milan Subotić, još 2014. za časopis Treći program (tada je članak zapravo samo pročitan, tek je nedavno i štampan, a sada se može naći i na sajtu www.academia.edu).

Naravno, ovo nije prilika da se, čak ni u grubim crtama, zalazi u Geršenkronovo učenje, ali je ovaj pasionirani istraživač Rusije i Sovjetskog Saveza, (i) prema Subotiću, zaista smatrao da “zaostalost može biti shvaćena kao prednost” jer omogućava zemljama da “preuzimajući savremenu tehnologiju i znanje u kratkom periodu ubrzaju svoj rast”. Pri tome se, međutim, pojavljuju dva problema. Najpre, Geršenkron upozorava, a Subotić naglašava, da veliki napori (koje pominje i Vučić) da bi se preskočio razvojni jaz mogu dovesti do ogromnih žrtava (što se u SSSR-u zaista i desilo) koje dovode u pitanje (ne samo sa moralnog stanovišta) ostvareni napredak. Pored toga, politička diktatura, koja se uspostavlja kao uslov “velikog skoka” (da bi, je li tako, celu naciju “upregla” u kolo “napretka”), u trenutku kada zemlja treba da pređe u vode mirnijeg rasta pojavljuje se kao prepreka. Naime, ovde Subotić u argumentaciju uključuje autore čuvene knjige o uzrocima (nasuprot čuvenom Smitovom istraživanju porekla bogatstva naroda) propadanja naroda (“Zašto narodi propadaju”) Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona: “Političke elite će blokirati blagotvorne ekonomske i institucionalne promene onda kada se plaše da će one destabilizovati postojeći sistem i povećavati verovatnoću gubitka njihove političke moći i buduće rente”.

Da rezimiramo: kakvi su efekti Vučićeve razvojne strategije? Najpre, Srbija nije ostvarila željeni “veliki skok”. Ako je za utehu, žrtve nisu bile strašne, ali su ipak bile uzaludne – rast je minimalan. Reforme su stale jer politička kasta ne brine o njima nego o tome kako da utvrdi svoju vlast. Otud su autoritarni elementi poretka sve brojniji i jači. Taj “cezarizam” glavna je prepreka ekonomskom i svakom drugom napretku.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. septembar 2017.