Prethodni članak
Parastos izneverenim nadama
Piše: Aleksandar Arsenijević
Petog oktobra, hteli mi to ili ne, moramo da se vratimo sedamnaest godina unazad. Da po ko zna koji put pokušamo da spoznamo gde smo mi to onda bili, šta smo to onda uradili, a šta smo zaista mogli da uradimo. Da li smo i tada bili samo statisti u maestralno izrežiranoj farsi koja je za cilj imala da se pod plaštom sveopštih društvenih promena ništa ili gotovo ništa suštinski ne promeni.
Osim naravno glavnih aktera.
Da Milošević ode, a da koncept njegove vladavine, ušminkan i modifikovan, nastavi da funkcioniše. Da se o lustraciji govori na sva usta ali da se revanšizam poistoveti sa odgovornošću i tako aboliraju lopovluk i otimačina iz devedesetih.
Da sve ostane isto samo da njega više ne bude!!!
U to tada nismo niti mogli niti hteli da poverujemo mada je onaj za koga su tvrdili kako sme da nas pogleda u oči uz skute ostavio i Rada Markovića i Nebojšu Pavkovića. Držalo nas je petooktobarsko “revolucionarno” pijanstvo. A u pijanstvu čoveku se mnogo toga potkrade. Mnogo toga previdi i prečuje. Čak i onda kada je, tri godine kasnije, u dvorištu Vlade streljan Zoran Đinđić, gajili smo nadu da je Srbija uprkos svemu na putu da postane uređena država. Ali samo godinu dana kasnije naše iluzije su se raspršile poput magle.
I to, čudne li simbolike, baš na peti oktobar!
Možda smo do tog 5. oktobra 2004. godine, kada su u topčiderskoj kasarni ubijeni vojnici gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević, i gajili neku nadu da je barem jedna institucija uspela da odoli sveopštoj truleži koja se Srbijom širila od devedesetih. Sramno ponašanje vojnih istražnih organa, ondašnje i svih potonjih vlasti uverili su nas da je onima, koje smo u dimu suzavca, uzdigli četiri godine ranije uopšte stalo do toga da od Srbije načine državu u pravom smislu te reči koliko i do lanjskog snega. Da su vladavina zakona i vraćanja poverenja u institucije bili ništa drugo do isprazne marketinške flosule.
Zato ubuduće kad god pomislite da jadikujete nad onim 5. oktobrom i našom bagatelno prokockanom energijom i očekivanjima, setite se 5. oktobra 2004. godine. Setite se Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje je ne zna se ko i ne zna se zbog čega hladnokrvno ubio u sred belog dana i sred prestoničke kasarne. Setite ih se i zapalite im sveću za pokoj duše, pa makar bili ateista.
Paleći sveću Draženu i Draganu odaćete poštu i sopstvenim petooktobarskim nadanjima definitivno pokopanim zajedno sa ove dve nevine žrtve.
_______________________________________________________
Zasto zavrsavati tekst defetizmom, pesimizmom? Nada, definitivno pokopana??? Ne, poenta je upravo u borbi za pravednu i prvenstveno moralnu Srbiju. Lideri famoznog „spasovdana“ 05.10. su gotovo svi ili sami komunisti ili iz komunistickih porodica. Polagati nadu bezrezervno u takve ljude da ce doneti preobrazaj, korenitu promenu srpskom drustvu nije zasnovano na realnosti, da ne budem grublji. Kod nas je i dan danas jedan te isti sistem vec decenijama, brizljivo formulisan na bazi odluka vukovarskog i drezdenskog kongresa KPJ. Dokazi, pomenucu samo i dan danas famozno „pitanje Vojvodine“, teritorije koja je svoj naziv dobila po Srbima, vojvodama, iz Austro-Ugarske i situaciju u vezi Kosova i Metohije. I jedno i drugo se resava po komunistickoj mantri o „autonomnim pokrajinama“, izglasanim 1974. pod parolom “ slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, uz obavezno navodjenje velikosrpstva, hegemonije bla bla bla I da ne duzim, toliko zeljen zivot dostojan coveka, toliko zeljene promene u nasoj drzavi donece samo oni koji nisu nikada bili zarazeni virusom komunizma, ljudi cistog obraza i ispravne kicme. I danas takvih ima, pojedini se i oglasavaju i bore, pomenucu samo Antonica. Polagati nadu na bilo koga osim prvo na Boga je akt koji je vec u samom startu osudjen na propast. Svedoci smo visedecenijskog moralnog i duhovnog sve veceg posrtanja, trovanja nasih nacionalnih izvora, svodjenje coveka na golu horizontalu pod geslom „u se, na se, poda se“, dakle vredis onoliko koliko posedujes novca, kola, kuca,stanova… Da ima nade i za nas, ma koliko sada u ovom momentu bili iznevereni,preplaseni,sludjeni,opljackani,ponizeni,uvredjeni, dokaz nam je situacija u Rusiji i Bugarskoj. Narodi i jedne i druge zemlje su se posle decenija komunizma vratili Bogu,sebi,svojoj istoriji,svojim korenima. Niti ovim stvaram fetis idealnosti u Rusa i Bugara, ali duhovno gledano ti narodi su za nekoliko kopalja iznad nas. Narocito bih pomenuo moralnu katarzu Bugara, sture informacije objave ponekad „mejn strim mediji“. Imamo i danas na koga da se ugledamo, a da bi smo iole nesto promenili u nasoj zemlji prvi i osnovni uslov je da svaki pocne od sebe, tako nas je naucio i uci Sveti Sava, pocni prvo od sebe. za jotu da se svaki od nas menja na bolje svakog dana, da realno sagleda sebe i svoje greske i zablude, da ih ispravlja gledajuci bolje od sebe i trudeci se da ih u vrlinama domasi.
„dokaz nam je situacija u Rusiji i Bugarskoj“ a situacija je zadivljujuća oRusi su dobili novog Staljina a Bugari su u glibu u kome su i bili samo što se to sad ne zove komunizam već burazerski kapitalizam kao i kod nas.
„osnovni uslov je da svaki pocne od sebe“ a ko će to da počne od sebe ovi koji glasaju za ovo iako su svesni kako žive. Ajde mani se tih floskula i palamudjenja.
A sta je po tebi resenje, a da nisu „floskula i palamudjenja“
Teško da bi ti od toga bilo šta shvatio ako već dosad nisi.
Hvala na odgovoru
Pomogao bih ja tebi ali moraš i ti malo da sarađuješ!!!