Koliko je građana umrlo čekajući novac od države?

Saopštenje Dveri

Од доласка на власт СНС пре шест година представници министарстава финансија и привреде у Вучићевим владама су се више пута састајали са представницима синдиката приватизованих и опљачканих друштвених предузећа у Србији (10. децембар 2012; 16. јануар 2013; 27. јун 2013; 18. фебруар 2014). Први састанак одржан је још 10. децембра 2012. у кабинету тадашњег државног секретара Министарства финансија и привреде Ивице Којића, који је после ове функције у Динкићевом министарству постао шеф кабинета председника Владе Александра Вучића, а и данас се налази на месту шефа кабинета председника Србије.

У записницима са ових састанака се сваки пут наводи да ће надлежна министарства наћи адекватан начин за исплату заосталих потраживања радника пропалих фирми (плате, отпремнине, повезивање радног стажа…), да ће за поједине фирме предложити адекватан социјални програм, да ће покушати наћи начин да се радницима отпише стари дуг за струју и да се оним радницима којима је струја искључена иста укључи док се наведени проблеми не реше.

На последњем састанку одржаном 18. фебруара 2014. године Министарство привреде на челу са Игором Мировићем (актуелним председником Владе АП Војводине) се обавезало да ће у року од седам дана формирати Радну групу за решавање проблема неисплаћених зарада и да ће она имати рок од 15 дана да предложи критеријуме за исплату заосталих зарада, као и приоритете и кораке које је неопходно одрадити да би се реализовала исплата, укључујући и списак прописа које је потребно донети или изменити. Јасно је да овај важан посао никада није урађен. Сличан посао нови закон о приватизацији који је ступио на снагу 13. августа 2014. доделио је Агенцији за приватизацију која је имала обавезу да у року од 60 дана евидентира захтеве за исплату потраживања, утврди висину потраживања и сачини предлог намирења. 

Занимљиво је да је Закон о буџету Републике Србије за 2014. годину предвидео код издатака Министарства привреде, под позицијом 621, набавку домаће финансијске имовине у вредности од 33 милијарде динара. Наводи се да су „средства ове апропријације намењена за откуп потраживања по основу радног односа у предузећима у поступку приватизације у износу од 17.400.000.000 динара и за учешће у капиталу финансијских институција које се баве кредитним пословима издавања гаранција и учешће у капиталу привредних субјеката у износу од 16.000.000.000 динара. Распоред и коришћење средстава ове апропријације вршиће се по посебном акту Владе“.

Међутим, наведена ставка буџета никада није реализована, што се види из захтева радника ЕИ из Ниша. У допису број 023-02-1501/2014-05, који је државни секретар Министарства привреде Драган Стевановић упутио градоначелнику Ниша Зорану Перишићу 2. октобра 2014. године, наводи се следеће: „Поводом предлога да се одмах приступи исплати заосталих зарада из буџета Републике Србије са позиције 621, обавештавамо Вас да су предлози прописа који би представљали законски основ за откуп потраживања по основу радног односа у предузећима у поступку приватизације повучени из процедуре“. Посебно је интересантан допис број 401-00-358/2015-05 од 28. априла 2015. године, који је помоћник министра привреде Милун Тривунац упутио госпођи Миљани Стојановић, адвокату бивших радника „Коштанеˮ из Врања, у коме се наводи да је Агенција за приватизацију доставила Министарству 82 486 поднетих пријава на основу поступања по Уредби Владе о евидентирању доспелих неизмирених обавеза друштвених предузећа по извршним пресудама за потраживања из радних односа (Сл. Гласник, бр. 23/2012 и 87/2012).

Из овога се јасно види да је, дакле, још 2012. године донета Уредба којом је требало да се евидентирају сва дуговања према радницима у Србији на основу извршних пресуда за потраживања из радних односа у друштвеним предузећима која су остала неизмирена. У члану 4 ове Уредбе јасно стоји да ће Агенција за приватизацију сачинити извештај о укупном износу евидентираних дуговања према радницима и обавеза Министарства економије и регионалног развоја да у року од 60 дана о томе извести Владу и истовремено предложи одговарајући пропис за измирење тих потраживања.

До дана данашњег, после пуних пет година празних обећања, није познато да је икада ишта исплаћено оштећеним радницима, а добили смо ново обећање председника Владе Александра Вучића бившим радницима више пропалих предузећа из Ниша да ће им заостале неизмирене зараде бити исплаћене до краја 2016. године, што такође није реализовано.

У међувремену, добар део оштећених радника је умро или упао у разне егзистенцијалне проблеме. Велики проблем је и што значајан број тих радника има дуговања према јавним предузећима (за струју, грејање и сл), а не постоји начин нити законски основ да се та потраживања отпишу на основу дуговања пропалих друштвених предузећа према њима. Тако оштећени радници постају социјални случајеви и имају огромне проблеме са јавним извршитељима и одузимањем имовине. Дакле, иако имају извршне пресуде да се њима дугује – они то не могу да наплате јер у стечајној маси пропалих фирми више ништа није остало, а држава није преузела одговорност да исплати ова дуговања. Са друге стране, држава им шаље јавне изршитеље да им одузимају имовину због разних комуналних дугова, без могућности да та дуговања отпишу у оној вредности колико се њима дугује неисплаћених зарада.

Због свеукупног овог скандалозног односа према опљачканим и обесправљеним радницима, постављамо следећа питања Влади Србије:

1. Када ће најмање 82 486 радника (овај број је знатно већи, јер многи нису ни знали да треба да се евидентирају) са неизмиреним обавезама друштвених предузећа по извршним пресудама за потраживања из радног односа добити оно што им се дугује, а што им је обећано од стране власти да ће бити исплаћено и 2012, и 2013, и 2014, и 2016?
2. Колико радника је до сада умрло не дочекавши исплату зарађених примања?
3. Да ли су поменуте радне групе надлежних министарстава коначно припремиле прописе за решавање овог питања и да ли постоји план исплате?
4. Где су завршила средстава од 17 милијарди динара која су за ову намену била предвиђена у буџету за 2014. годину?
5. Да ли је могуће део ових потраживања регулисати преко отписивања дуговања која радници као сада већ социјално угрожени слојеви становништва имају према комуналним предузећима?
6. Да ли инвеститорима који добијају огромне субвенције из републичког буџета за свако новоотворено радно место у Србији треба наметнути обавезу да макар 10% запослених буду старији од 50 година који су изгубили посао у пљачкашким приватизацијама и данас тешко могу наћи нови посао?
7. Ко ако не Влада Србије треба да преузме одговорност за решавање ових питања и заштити оштећене и опљачкане раднике у Србији?