Srbija, zemlja gde nema ponosa, samo osećaja prevare i siromaštva

Piše: Milenko Vasović, Bizlife

Dobila je rešenje o penziji i zaplakala se. Radila je u knjigovodstvu i u trgovini, uvek je imala osrednju platu, nikad minimalac. Nije mogla da veruje – penzija 16.500 dinara za punih 37 godina radnog staža. Te večeri joj je premijerka poručila da treba da bude ponosna jer je suficit u budžetu 80 milijardi. Novopečena penzionerka N.V. je sočno opsovala i rekla mužu “nikad više neću glasati”.

Nije osećala nikakav ponos, samo tugu i prezir. Sutradan je srela E.D. brata od tetke, takođe penzionera, “pohvalila” mu se rešenjem. Na to joj brat odgovorio: “Čim dobiješ penziju odmah donesi meni, to je moj deo”. “Kako tvoj deo”, zapitala je. “Pa toliko meni svakog meseca odbijaju”, reče brat. Oboje su se osećali prevarenim.

N.V. ima sestričinu u godinama, prijavljenu na Birou za nezaposlene. Završila je fakultet, traži posao i živi s roditeljima penzionerima. Sestričina se razbolela i plaća svaki pregled. Plaća zato što nema zdravstveno osiguranje, a nema ga kao nezaposleno lice jer stanuje s roditeljima. Takav je zakon u Srbiji, da bi nezaposleni imali zdravstveno osiguranje moraju da živi odvojeno, da imaju svoje domaćinstvo iako nemaju ni posla ni primanja. Ni sestričina od N.V. nije ponosna i ona se baš oseća prevareno.

Ima N. V. i kumicu, divna devojka, završila farmaciju ima 48.000 platu. Nije šala, završila je jedan od najtežih fakulteta. Međutim, poslodavac joj zvanično plaća minimalac (ostatak na ruke) i na minimalac doprinose za zdravstvo i penziono osiguranje. Država mu taj kriminal toleriše, a ta mlada farmaceutkinja se oseća prevareno.

Mama od ove farmaceutkinje će ovih dana dobiti 5.000 dinara pomoći za penzionere. Ali ona toliko gunđa, traži još 13.000, kaže država mi je uzela 18 hiljada a vraća mi pet. Kune se u predsednika da se oseća prevareno.

Opet, ta kuma ima bratanca koji radi u naftnoj kompaniji, na benzinskoj pumpi , radi devet sati dnevno, plus subota za 22.000 dinara i to preko omladinske zadruge. Već treću godinu radi kao omladinac, nema staža i sve vreme se oseća prevarenim. Ponosan, hvala njet.

Sem malog broja tajkuna, nešto dilera, nekoliko stotina vlastodržaca koji su se dokopali državnih para svi ostali u Srbiji mogu se, s razlogom osećati prevarenima. Zbog toga što žive u najsiromašnijoj zemlji regiona, a time i Evrope. U zemlji u kojoj je prosečna plata (382 evra) manje nego u nekad sirotinjskoj Albaniji (423) ili podeljenoj Bosni i Hercegovini (433) ili “nadničarskoj” Rumuniji (504) ili kriminogenoj Bugarskoj (525). O Crnoj Gori (510) da i ne govorimo.

Živimo u zemlji sa najmanjim privrednim rastom, a najvećom inflacijom. Uprkos tome vlast nas ubeđuje da treba da budemo ponosni. Nije ni čudo što dve trećine mladih želi da se iseli iz Srbije iz jednog jedinog – ekonomskog razloga. Ovde nema posla i nema plate za dostojanstven život. Nema ponosa, samo osećaj prevare i siromaštva.