Gubitak čula mirisa: Ljudi koji celi život provode sa anosmijom govore o ovom simptomu Kovida-19

Kako biste opisali miris kiše nekom ko ne oseća mirise?

Ili sveže nanesenu farbu? A šta je s prelepim mirisom buketa ruža?

U slučaju Jazmin Salazar, takve mirise joj obično opisuje njen muž. „On je moj odabrani nos“, kaže ona.

„On mi kaže da je miris meda živahan, ali umirujući – kao osećaj sunčevih zraka na koži dok se sušite posle plivanja.“

• Korona virus: Gubitak čula mirisa drugačiji nego kad imate prehladu
• Kako da znam da li imam korona virus, grip ili prehladu
• Zašto kiša miriše tako dobro

Ova 38-godišnjakinja, koja živi u američkom gradu Finiksu, u državi Arizona, nema čulo mirisa.

Njeno stanje zove se anosmija, trenutno nalazi u žiži javnosti zato što je prepoznata kao simptom Kovida-19, koji stotine hiljada ljudi sada doživljavaju nakratko širom planete.

Ali što se tiče Jazmin, ona sa tim živi od rođenja.

Koliko ljudi je pogođeno?

Anosmija može ozbiljno da utiče na vaš kvalitet života.

„Činjenica je da su ljudi koji izgube čulo mirisa skloniji depresiji“, kaže Sara Oukli, izvršna direktorka AbSenta, britanske organizacije koja ukazuje na postojanje anosmije.

To takođe nije nešto, sve do možda ovog trenutka, sa čim je mnogo ljudi moglo da saoseća, jer od ovog poremećaja čula mirisa pati svega pet odsto svetske populacije.

„Najčešći uzrok anosmije je infekcija, kao što su prehlada, grip ili sinusitis“, objašnjava Sara Oukli.

„Drugi uzroci su povreda glave, lečenje radijacijom raka glave i vrata, zloupotreba droga i neka neurodegenerativna stanja kao što su Parkinsonova bolest i Alchajmerova bolest.“

Ali to je i stanje koje može da se javi sa godinama.

„Možda je još manje poznato da vaše čulo mirisa slabi kako starite“, dodaje ona.

„Smatra se da je oko 30 odsto ljudi starijih od 75 godina anosmično.“

• Ima li odbrane od smrdibuba
• Zašto se neki ljudi ne oporavljaju od korona virusa

„Mislila sam da ću naučiti kako da osećam mirise“

Jazmin je postala u potpunosti svesna svog stanja u drugom razredu osnovne kad je u odeljenskoj igri osvojila nekoliko nalepnica ogrebi-pa-pomiriši. To su nalepnice koje su postale popularne među decom zato što su ispuštale razne mirise kad se zagrebe po njima.

Ona je prinela te nalepnice nosu, dok su je drugari uzbuđeno posmatrali.

„Kakav si miris dobila?“, pitao ju je jedan od njih. Ali Jazmin nije mogla da oseti ništa, tako da su njeni drugari brzo izgubili interesovanje.

Ali je ipak počela da se pita da li su drugi već naučili da namirišu stvari, što se njoj još nije desilo.

„Počela sam da oponašam reakcije drugara iz odeljenja i porodice“, kaže ona.

„Ako je nešto smrdelo i svi su se žalili na to, ili je nešto mirisalo dobro – ja sam se samo slagala s većinom.“

Nastavila je da se pretvara sve do sedmog razreda, kad je konačno priznala majci.

„Ona je bila iznenađena i odmah me je odvela do lekara, ali mi je on rekao da samo nastavim sa životom i da preduzmem nekoliko dodatnih mera opreza“, priseća se Jazmin.

„Izraz anosmija nije se pomenuo tokom našeg razgovora.“

Jazmin vam daje nekoliko glavih saveta ako ste izgubili osećaj mirisa:

• Razgovarajte sa drugim osobama sa anosmijom.
• U kući instalirajte detektore dima ili plina.
• Nađite voljenu osobu od poverenja koja će postati vaš „imenovani nos“.
• Nosite pribor za ličnu higijenu kako biste povećali samopouzdanje.

Tokom godina, počela je da se prilagođava životu sa samo četiri čula.

Oslanjala bi se na najbliže da joj kažu ako mora da koristi dezodorans, na primer. Ili ako su ostaci hrane počeli da se kvare.

Ali to nije uvek funkcionisalo. „Nikad nisam mogla da procenim da li mirišem dobro ili loše i zbog toga su me zadesila razna neprijatna iskustva, pogotovo na poslu“, kaže ona.

„Kao onda jednom kad sam zaboravila da stavim dezodorans, a moja koleginica je to primetila.“

Ona sada uvek sa sobom nosi „pribor za higijenu“ sa svim osnovnim potrepštinama.

Sara Oukli je doživela slične situacije kod drugih osoba sa anosmijom.

„Jedna od naših članica opisala je nemogućnost da oseća miris vlastitog tela kao da se ‘gleda u ogledalu a ne može da vidi vlastiti odraz’.“

Šta miris čini dobrim ili lošim? Saznajte u našem videu:

„Lagao sam sebe i druge godinama“

Rakeš Kamal, iz grada Hajderabada na jugu Indije, takođe ima kongenitalnu anosmiju i nikad nije osetio nijedan miris.

On veruje da bi to stanje u njegovom slučaju moglo da bude genetsko.

„Moj deda je takođe imao problema sa mirisima, ali nikad nije govorio o tome.“

Rakeš je instalirao detektore za gas i dim u kući i više se nikad ne udaljava od šporeta dok kuva.

„Jednom smo zamalo loše prošli kad je moja žena spavala, a ja nisam osetio da nešto gori u kuhinji“, kaže on.

„Tek kad je dim stigao do hodnika shvatio sam da je nešto stravično pošlo po zlu.“

Kao Jazmin, i on je tajio svoje stanje godinama.

„Prva osoba kojoj sam to ispričao bila je moja partnerka, a tada sam imao 21 godinu“, priseća se on.

„Sve te godine lagao sam roditelje, prijatelje, čak i samog sebe, zato što sam mislio da mi niko neće poverovati – to je stanje o kom niko nikad ne govori.“

Ali otkako je počelo da se govori o anosmiji tokom pandemije, Rakeš je o njoj pričao u javnosti kako bi ukazao na nju.

„Dok odrastamo, saznajemo za ljude koji ne vide ili ne čuju, ali niko ne govori o ljudima koji ne osećaju mirise“, kaže on.

„Možemo da počnemo tako što ćemo pominjati reč ‘anosmija’ našoj deci.“

• Muškarci mogu da nanjuše seksualno uzbuđenje žena
• Korona virus: Odgovori na sva vaša pitanja

„Od pomisli da ću izgubiti čulo mirisa obuzela me je panika“

Za neke ljude, kao što je profesionalna kuvarica Džošna Maharadž iz Toronta, gubitak čula mirisa ume da bude postepen proces.

U njenom slučaju, faktor koji je izazvao njeno stanje bio je ekstremni sinusitis koji je doveo do polipa – nekanceroznih izraslina povezanih sa hroničnim upalama – u njenom nazalnom putu.

Prvo su jela počele da joj zagorevaju u kuhinji. Ubrzo nije mogla da oseti pušionicu mesa u restoranu za roštilj.

„Sama pomisao na to ispunila me je panikom – posebno sa profesionalnim implikacijama svega – pa sam to naprosto potisnula“, kaže ona.

Počela je da vodi računa da stalno koristi tajmere tokom kuvanja i da bude izuzetno pažljiva, čisto u slučaju da je izda nos.

Početkom godine javno je obelodanila svoje stanje na Instagramu i najavila da je krenula s „obučavanjem čula mirisa“ kako bi ponovo razradila vezu između nosa i mozga.

Istraživanje pokazuje da vežbanje čula mirisa možda nije lek za gubitak, ali da može da poveća šanse neke osobe da se oporavi tako što će stimulisati mirisne nerve, koji dočaravaju mirise u centralnom nervnom sistemu.

„Aktuelni naglasak na ansomniji pruža tračak nade“

Jedan posebno loš dan 2016. godine naveo je Jazmin da počne da beleži svoja iskustva na onlajn blogu „Devojka koja ne oseća mirise“.

„Svaki put kad bih počinila neku grešku zbog mirisa, potonule bi mi sve lađe. Ali onda sam odlučila da izmenim svoj način razmišljanja i da počnem da ukazujem na ovaj problem.“

„Pomislila sam da bi to moglo da pomogne makar jednoj osobi da se oseća manje usamljeno sa svojim stanjem.“

Počela je da koristi humor da opiše neprijatne situacije i animirane likove da ponudi savete kako da se izađe na kraj sa anosmijom.

„Aktuelni naglasak na ovom stanju zbog pandemije prava je sreća u nesreći“, kaže ona. „Veliko je olakšanje znati da je javnost više informisana o ovome.“

To je i tračak nade za neke istraživače u ovoj oblasti. „Ima toliko toga što još mora da se otkrije o anosmiji“, kaže Sara Oukli.

„Nadamo se samo da će se aktuelni stepen interesovanja za ovo stanje odraziti i na finansiranje istraživačkih projekata.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk