Korona virus: Da li je pandemija Kovida-19 prilika da unapredimo škole

Pandemija korona virusa je preko noći promenila svet i eksperti kažu da je ovo „retka prilika“ da se redefiniše obrazovanje za sve.

Imate događaje koji uspeju da naruše obrazovni sistem. A onda imate pandemiju korona virusa, koja je dovela do zatvaranja škola u 191 zemlji širom sveta – sa izuzetkom jednog vrlo malog broja – pogodivši time 1,6 milijardi dece.

Mnogima je to teško palo, naročito porodicama siromašnog porekla koje strahuju da bi njihova deca mogla da zaostanu sa gradivom u odnosu na drugu decu.

• Korona virus: Odgovori na sva vaša pitanja
• Sinofobija: Kako je korona virus pojačao rasizam protiv Kineza
• Novi Pazar i Tutin u paklu korone: „Svako malo čuješ umro ovaj, umro onaj“

A opet eksperti kažu da bi u svemu mogao da se nađe i tračak svetlosti: svet se preko noći promenio i ovo bi mogla da bude savršena prilika da se redefiniše učionica tako da postane bolja za svakoga.

„Ukoliko budemo imali pravu vrstu vizije i izvedbe, mogli bismo radikalno da prepravimo naš obrazovni sistem“, kaže Raja Bidšari, obrazovna preduzetnica i ekspertkinja za tehnologiju.

Naš aktuelni obrazovni model, zasnovan na nastavnicima koji stoje ispred reda klupa punih učenika koji bi trebalo pažljivo da slušaju, nije se menjao decenijama.

I kako časovi u nekim zemljama kreću da se nastavljaju posle više nedelja prekida, ljudi se pitaju šta možemo da naučimo iz iskustva kako bismo iz svega izašli jači.

Čak i pre Kovida-19, s ubrzanim promenama u tehnologiji, već se raspravljalo o pitanju kako možemo da uvrstimo ovo novo znanje u naš obrazovni sistem.

Veštačka inteligencija nam omogućuje da predavanje prilagodimo sposobnostima svakog đaka ponaosob i da se monotone dužnosti prebace sa nastavnika na mašine.

Virtuelna relanost, u međuvremenu, može da pretvori učenje u angažovano i uzbudljivo iskustvo.

Mnogim učenicima širom sveta je dosadno i ne uživljavaju se u učenje tokom izolacije, kaže Bidšari, koja je i osnivačica i generalna direktora „Ovakademija“ u Dubaiju i Kanadi, „ali je mnogima od njih bilo dosadno i nisu se uživljavali ni u aktuelni sistem“.

Preosmišljavanje školstva

„Ovakademi“ koristi raznovrsne onlajn i oflajn platforme za podučavanje tema kao što su razmišljanje o velikoj slici, radikalna kreativnost, empatija i saosećanje, i etičko korišćenje tehnologije.

Oni se zalažu za školski plan i program koji je potpuno interdisciplinaran i za ocenjivanje učenika ne kroz ispite, već kroz njihove projekte, ono što stvore i kakav trag mogu da ostave na svet.

„Tako đacima učenje postaje uzbudljivije, zato što znaju zašto uče“, kaže Bidšari.

Bliskost sa budućim radom je ključni deo koncepta. „Ovakademi“ nije smeštena u tradicionalnu školsku zgradu, već je uklopljena u „Ejrija 2071″ u Dubaiju, prostor osmišljen da digitalno poveže kompanije, startapove i vladina tela.

To bi mogao da bude odgovor na zahteve fizičkog distanciranja u životu pod Kovidom -19.

Na isti način na koji je došlo do porasta rada na daljinu tokom pandemije i razvoja radnih mesta, tako bi i škole mogle da postanu mesta saradnje, umesto samo mesta gde učenici provode po čitav dan.

„Moramo da osmislimo škole ispočetka, ne samo kao izolovane silose u kojima su deca zatočena, već kao inkorporirane u prostor u kojem ona mogu da imaju interakciju sa svojim budućim poslom“, kaže Bidšari.

„Jedna od pozitivnih strana ove krize jeste da se sada učenici pripremaju za rad na daljinu. Mnoga od njih grade set veština za vođenje onlajn kursa, digitalnu komunikaciju, digitalnu saradnju i potencijalni rad na projektima.“

„Ukoliko škole budu to radile kako treba, zapravo će početi da pripremaju đake za rad u budućnosti.“

Približavanje deci

Ali da li to rade kako treba – i šta zapravo mogu da urade u sadašnjim okolnostima?

Od početka juna, neke časovi su se nastavili u oko 70 zemalja, ali više od milijardu dece i dalje nije moglo da se vrate u škole, prema podacima Unicefa.

Robert Dženkins, Unicefov šef za obrazovanje, kaže da postoji uteha u naporima nekih vlada da dopru do đaka tokom izolacije.

„Imamo neke dokaze da sada dopiremo do neke dece do kojih nismo dopirali kad su škole bile otvorene“, kaže Dženkins za BBC.

„Pre pandemije smo doživljavali globalnu krizu učenja.“

„Jednom u generaciji dobijamo priliku da u procesu ponovnog otvaranja zaobiđemo školske sisteme i pomognemo deci.“

Prema podacima Unicefa, od 127 zemalja, 90 odsto kaže da koristi kombinaciju raznih alata kako bi doprli do dece, od onlajn resursa do štampanih skripti.

Internet aplikacije koriste se u skoro tri četvrtine zemalja, ali na mnogim mestima moraju da se bore sa velikim digitalnim jazom.

Internetu ima pristup manje od polovine ljudi u 71 zemlji. U većini zemalja u Africi, taj domašaj iznosi manje od svakog četvrtog.

Ali loš pristup tehnologiji samo je vrh ledenog brega.

Druga strana digitalnog jaza

Maria Eduarda „Madu“ ima 18 godina i sanja da postane prva osoba u njenoj porodici koja je pohađala fakultet. Jedina ćerka zidara iz Santa Kruza, naselja na zapadnom obodu Rija De Žaneira, ona želi da postane građevinska inženjerka.

Ali časovi u njenoj pripremnoj školi, koja se vodi kao neprofitna mesna organizacija, preseljena je na Vocap zato što većina đaka nema dovoljno jaku opremu da sama pušta video snimke.

• U Kini pronađen novi virus sa „pandemijskim potencijalom“
• Losos opasan po zdravlje – od hladnjača u Srbiji do pijace u Kini

„Nema svako pristup sadržaju koji dele nastavnici“, kaže ona za BBC. „Mnogi ljudi će kaskati. Naći će se u velikom zaostatku.“

Među 5,5 miliona đaka koji su polagali završne ispite 2018. godine u Brazilu, samo 42 odsto njih imalo je kompjuter kod kuće, prema analizi Kase Fluminense, nevladine organizacije iz Rija.

Devedeset odsto onih bez kompjutera bili su iz državnih škola, 70 odsto su bili crnci, a 65 odsto žene.

„Ovi podaci kriju čitave slojeve nenamirenih potreba“, kaže Jasmin Monteiro, iz Kase Fluminense. „Đaci koji ne poseduju kompjuter često žive u stanovima sa malo soba i ne mogu da nađu mirno mesto za sebe da se skoncentrišu i uče.“

Od mnogih se traži da još i rade kako bi zarađivali novac, a oni se često staraju i o mlađoj braći i sestrama ili starijoj rodbini, naročito devojke.

Koordinatorka za đake Marijana Ksavijer kaže da su prihodi pali još više zbog korona virusa, kaznivši porodice koje su „već imale veoma malo a sad odjednom nemaju ništa.“

Škola je organizovala da se među đacima podele paketi sa hranom, higijenskim proizvodima, maskama i gelovima za ruke. Ali „to je veoma malo u poređenju s onim što je nekima potrebno da bi preživeli“, kaže Ksavijer.

„Ne smemo da dozvolimo da đak gladuje. Moramo da uradimo nešto da oni imaju minimum.“

Negovanje motivacije

Siromaštvo ne pogađa obrazovanje samo u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, već i bogata društva.

U Velikoj Britaniji, svaka šesta osoba je funkcionalno nepismena – što znači da praktično ima problema sa čitanjem i pisanjem. Ali u Basol Hitu, jednom od najsiromašnijih krajeva Bigmingema, nepismena je svaka treća odrasla osoba.

Hafša Šaik je kodirektorka SmartLajta, centra za učenje koji sarađuje sa fondacijom GudPartners kako bi se poboljšale osnovne veštine među lokalnim porodicama, uglavnom iz jemenskih, pakistanskih, sirijskih i somalijskih zajednica.

Ideja je da se podigne nivo stremljenja kod roditelja, kako bi mogli da podrže budućnost svoje dece.

„Želimo da kažemo da ste, ukoliko ste vi glavni učitelj vašeg deteta, vi onda i njegov glavni pedagog. Ono što se dešava kod kuće čini najveću razliku“, kaže Šaik.

Roditelji koji nisu dovoljno vešti sa rečima ili digitalnom tehnologijom često se osećaju nemoćno i smatraju da jednom kad njihova deca pođu u školu, oni više ne mogu da urade ništa da im pomognu, objašnjava ona.

SmartLajt nudi širok dijapazon kurseva, od početnih nivoa engleskog jezika do osnovne matematike, rada sa finansijama i kompjuterom. Daju im praktične savete kako da dođu do finansijske pomoći i staraju se o svom blagostanju.

Neki od njihovih voditelja programa, koji se održavaju u lokalnoj biblioteci, čak su je spasli od zatvaranja, kaže Šaik. Mnoge porodice su se osećale zastrašeno i smatrale su da ne pripadaju tamo, propustivši besplatne resurse i događaje dostupne za svakoga.

Stići do školske kapije

I kako škole budu počinjale ponovo da dočekuju đake, Dženkins smatra da bi vlade trebalo da pomažu porodicama preko socijalnih projekcija i uplata gotovine kako bi bili sigurni da će deca stići do školske kapije.

On smatra da je Kovid-19 pokazao roditeljima i društvu u celini koliko su škole važne za decu mimo časova, nudeći im emotivnu podršku, prehranu, vodu i zaštitu.

Iako smo još daleko od drugačijeg modela obrazovanja, vlade mogu da iskoriste lekcije naučene tokom pandemije u potrazi za boljim alternativama, kaže Bidšari.

„Jedan od načina da se počne eksperimentisanje sa tim rešenjima jeste da se ona uvrste u vannastavne aktivnosti jedan ili dva sata nedeljno“, kaže ona.

Vlade bi mogle i da usvoje regulativu koja omogućuje modele koji su više interdisciplinarni i zasnovani na projektima, a nastavnicima da omoguće profesionalni razvoj.

Masovno obrazovanje možda nikad neće postati radikalni eksperiment, priznaje Bidšari, ali mogli bismo da težimo „spojenim modelima“, koji ipak koriste neke od boljih alternativa.

„Trenutni sistem je ogromno nasleđe prošlosti i trebaće vremena da se promeni. Moramo da budemo strpljivi“, kaže ona.

„Ali nova normalnost za neke škole u svetu biće prelazak na spojeni model, u kom će đaci moći da rade mnogo toga sami, a škole da se usredsrede na saradnju, rešavanje problema, povratne informacije i socijalizaciju.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk