Korona virus i istorija: Šta će se naći u vremenskoj kapsuli iz 2020.

Objavljeno 31/01/2021

U nas su uperene oči budućih istoričara. 2020. godina je bila burna, remetilačka, iscrpljujuća i značajna – i naši praunuci će jednoga dana možda poželeti da znaju kako je izgledalo živeti u tim vremenima.

Pa ipak, sa svim što nam se desilo u prethodnih 12 meseci, na duge staze nam ostaju samo na brzinu sačuvani prizori: one ključne traume i najdramatičniji obrti.

Istorija obično beleži priče privilegovanih, moćnih ili ozloglašenih, ali ne može da obuhvati kompletno ljudsko iskustvo.

Pa šta bismo onda mogli da poželimo da buduće generacije saznaju o ovoj godini?

Kada biste morali da izaberete jedan predmet koji najbolje govori o 2020, šta biste izabrali?

BBC je zato odlučio da sastavi jednu vremensku kapsulu – spisak predmeta koji su bili bitni i o kojima bi sutrašnje generacije, kroz 100 godina, morale da znaju nešto.

U saradnji sa Školom međunarodne budućnosti, tražili smo od kolega sledeće generacije da nominuju niz predmeta.

Toj listi smo priložili i neke ekstra doprinose mislilaca budućnosti – a dodali smo i neke svoje.

Neki bi voleli da zaborave prošlu godinu. Pa ipak, predmeti koje smo prikupili više služe kao simboli našeg delanja, naših iskustava, ideja i promena vrednih pamćenja.

Tražili smo od učesnika našeg istraživanja da predlože predmete za koje veruju da zaslužuju punu pažnju i memorijalizaciju tokom ovih turbulentnih vremena.

Ova godina je pored traume donela i neke pozitivne promene koje ne želimo da izgubimo, trenutke u kojima su stvari postale nešto bolje bez obzira na haos, lokalnu mudrost ili inspiraciju, baš kao i upozorenja za koja se nadamo da neće biti zaboravljena.

Vremenske kapsule su uvek pokazivale način na koji društvo želi da bude zapamćeno i šta ostavljaju iza sebe: bolju verziju sebe, projektovanu u budućnost.

Obično su subjektivne, često eklektične i uvek pričaju neku ljudsku priču. I upravo to smo i dobili kada smo zatražili priloge za kapsulu.

Evo šta smo izabrali.

Verovatno i najočigledniji predmet koji bismo smestili u našu hipotetičku vremensku kapsulu je maska za lice.

Možda ćete za deset godina u nekoj fioci pronaći svoju masku i zapitati se kako je ona postala dominantni deo naših života u 2020.

Imali smo i par varijacija na ovu temu.

Jedna se odnosila na maske sa logotipima kompanija (Mansi Parik), koje su predstavljale ideju da je svet i dalje ostao konzumersko društvo, baš kao što je to bio i pre pandemije.

Sve do 2020, lična zaštitna oprema je uglavnom bila namenjena zdravstvenim i građevinskim radnicima i drugim profesionalcima kojima je bila potrebna zaštita.

„Taj prelazak iz statusa specijalizovane opreme u mejnstrim konzumerski proizvod je slika i prilika 2020.“, kaže Parik.

U međuvremenu, Anđela Henšal smatra da su maske za lice za malu decu naročito sugestivne.

Sa likovima iz crtanih filmova na prednjoj strani maske, one označavaju jak kontrast između opasnosti koje donosi zaraza i nevinosti koje sa sobom nosi detinjstvo.

Ali ako bismo morali da se odlučimo za samo jednu stavku u kategoriji ,,maski“, onda bi to bili igla i konac (Pupul Bišt).

„Penkalo je moćnije od mača, kaže izreka, ali u 2020. obični konac i igla su se pokazali kao najmoćnije oružje u borbi protiv smrtonosne pandemije“, kaže Bišt.

Kada maski nije bilo u dovoljnoj meri, „neke stare krpe, igla i konac su postali važna stavka za zajednice kojima je bila potrebna zaštita.

Ovi sitni predmeti, često zagubljeni u starim limenim kutijama od keksa, omogućili su nam da sačuvamo živote“.

U ranim danima karantina, kada su police u radnjama bile prazne i kada je lanac nabavke bio u kolapsu, duh samoodržanja i sposobnost pravljenja i popravljanja stvari je postao ključan u vremenu nestašica i ograničenog prometa.

I dok zalihe nisu ponovo bile uspostavljene, mnogi su bili prinuđeni da se okrenu dezinfikacionim sredstvima napravljenim u kućnim uslovima.

Takav je slučaj bio sa ručno pravljenim sredstvima za dezinfekciju ruku (što, mora se i to reći, ne preporučujemo osim ako baš ne morate i ukoliko zaista znate šta radite).

Kristi Kejsi je tako nominovala jednokratnu plastičnu posudu napunjenu krpama za čišćenje.

„Moj omiljeni ručno napravljeni rastvor su bile nanovo iskorišćene dezinfekcione vlažne maramice“, objašnjava Kejsi.

„To je veoma jednostavan rastvor: uzmite krpe napravljene od starih majci ili drugu tkaninu i stavite ih u neku već korišćenu posudu, dodajte izbeljivač i vodu“.

U međuvremenu, neki drugi predlozi za kapsulu su nam govorili o tome kako su oni koji su ih predlagali uspevali da zadovolje specifične, lične potrebe uz malu dozu kreativnosti.

Jedan od predloga se odnosio na ručno pravljene sveće (Olga Remneva, Ana Peplova, Irina Daniličeva i Anastasija Evgrafova).

„Sa malo svetla i mirisa, svako može svoje mesto da načini lepim i udobnim. Gledanje u sveću otvara i pogled unutar sebe, a tu leži i čitav jedan svet“.

Tu je i ručno pravljena digitalna olovka za crtanje (Roko Fazari), napravljena od stare kutije za olovke, čelične vune i aluminijumske folije.

A kada su Ejmi Čarls i njena cimerka Elenor shvatile da su njihove uobičajene dnevne rutine za vežbanje onemogućene, one su se odlučile za ručno napravljen teg za vežbanje.

„Kupile smo pesak, cement i vodovodnu cev, sasule mešavinu u kutiju za užinu i tako napravile teg od 5 kilograma sa ručkom.

„On je neobrađen, može da se koristi i kao držač za vrata, ali je sve u svemu, to bio zabavan projekat“.

Jedna sugestija koja je uspela da uhvati duh kućnih prepravki u jednom jedinom predmetu je kincugi-osvežena činija (Vil Park).

Kincugi je tradicionalna japanska veština prepravljanja starih stvari u nove.

„,Kincugi podrazumeva i popunjavanje pukotina lakom koji se zatim farba zlatnim ili srebrnim prahom.

Time se stvaraju šare koje kao da su načinjene od retkih metala i koje prožimaju porcelan. Rezultat je nekada lepši i od originalnog izgleda“, napisao je Park u članku za naš portal prošle godine.

Kućne sitnice i susedstvo

Kada se uzme u obzir količina vremena koje smo prošle godine proveli u karantinu, nije ni čudo da su mnogi inspiraciju potražili u domu.

Tako su za kapsulu nominovani set pidžama (Dipšika Daš), kancelarijska stolica (Kejt Rame) i telefonska žica/punjač za laptop (Iman Džamail) jer su omogućili internet vezu i kontakt sa drugim ljudima.

Neki drugi predmeti su nas podsetili na igru, kao na primer šahovska tabla (Šakil Ahmed) iz Bangladeša.

Ili na kreativnost i kućne sitnice, kao što je predlog Megi Grejson da u kapsulu uvrstimo nož za hleb.

Kao i mnogi drugi, ona i njen suprug su tokom prošle godine otkrili kiselo testo, pošto su naučili kako da ga prave od svog prijatelja koji je živeo u blizini farme njenih roditelja.

Kada su se vratili kući u Toronto, oni su probali da kupe nož za hleb, umesto da za gnječenje kopriste tupe kuhinjske noževe, ali nisu mogli da ga pronađu u radnjama.

„Dva meseca kasnije, poštom je stigao paket sa najboljim nožem za hleb koji smo ikada videli“.

Mnogi su otkrili i nove načine kretanja ove godine, što je navelo da nam jedna osoba predloži i patike za trčanje (Marien D’sa), a druga stari kros bicikl po imenu Hendriks (Grišam Tan).

„Iz očeve šupe oca sam iskopao 17 godina star bicikl. Skinuo sam paučinu sa njega i podmazao volan“, kaže Tan.

„U svetu prepunom straha i neizvesnosti – Hendriks, moj stari bicikl, mi je dao osećaj kontrole, slobode, svrhe i bezbednosti“.

Jedna od stvari koja govori o monotoniji karantina je i predlog da u kapsulu stavimo i kalendar pogleda sa istog prozora (Fiona Mekdonald).

U kalendaru bi se našla jedna scena uslikana više puta, nešto kao „ciklični proces, pogled na prolazeća godišnja doba“, objašnjava Mekdonald čiji jedan prozor gleda na „bodljikavo grmlje, zaboravljene igračke i komšijski prozor preko puta“.

Ovo podseća i na vebsajt Razmena prozora (Window Swap), koji je postao popularan prošle godine.

Ljudi širom sveta su razmenjivali scene koje vide kroz svoj prozor, ka planinskim prizorima ili zelenim baštama, dozvoljavajući svojim posetiocima da se momentalno transportuju na nove lokacije.

Na sličnu stvar, utehu koja stiže od lokalne lepote, odnosio se i predlog plamteće crveni bombaks cvet (Pupul Bišt) koji je stigao iz Nju Delhija.

„Staro bombaks drvo koje se vidi sa mog prozora je poprimilo plamteće crvenu nijansu treće nedelje marta, kao i uvek.

Bez obzira što je sve ostalo izgledalo neprepoznatljivo, ovo drvo je tih dana donelo osećaj normalnosti u moj život. 2020. godina nam je tako donela i nešto što je bilo nedvosmisleno – cveće cveta i u distopijama“.

Rad kod kuće je, naravno, luksuz koji mnogi nisu mogli sebi da priušte prošle godine.

Shodno tome, nekoliko osoba je za kapsulu nominovalo i torbu za dostavu (Olga Remneva i drugi), kao posvetu vozačima, zaposlenim u radnjama i svim drugim profesijama koje su omogućile da se svet i dalje okreće prošle godine.

Slično tome, bila bi omaška da u kapsulu ne uključimo i nešto što se obraća zdravstvenoj zaštiti i onima koji se brinu o drugima.

U mnogim zemljama je to bio dečiji crtež duge, univerzalna zahvalnica onima koji su u rizičnim, teškim i stresnim sredinama, pazili na bolesne i ranjive osobe.

Promene koje se dešavaju čovekovoj sredini – bilo da su na bolje ili na gore – su bile tema nekih drugih predloga koji su tiču prirode koja nas okružuje.

Moj lični predlog je bila zapečaćena bočica sa čistim gradskim vazduhom.

Pre pandemije, kada bih se vraćao kući sa posla, na ulazu u svoj stan, često bih u svom suvom grlu i nosu osećao metalni ukus saobraćajnih isparenja.

Za vreme karantina, međutim, vazdušno zagađenje se u mnogim gradovima drastično smanjilo.

Štetne čestice će nam se vratiti – u mnogim slučajevima već jesu – ali bočica sa svežim vazduhom je podsetnik mogućnosti, ali i sećanje na manje zagađen gradski vazduh koji se lakše diše.

Neke druge promene u našoj sredini nisu bile dobrodošle u 2020.

Konkretno, imali smo određen broj nominacija koje su imale nameru da sačuvaju pamćenje na šumske požare, koji su se pojavili kao posledica klimatskih promena i koji su bili nekako zanemareni prošle godine.

Najpotpuniji nominovani predlozi su bili komadić izgorelog drveta (Leonardo Soareš) – „bolni podsetnik na to da se, bez obzira na postojanje globalne pandemije, čovečanstvo suočava sa ogromnom ekološkom krizom„ i komad crne granitne stene (Pol Braun) iz Nacionalnog parka Vošpul u Novom južnom Velsu u Australiji.

„Oprljena vatrom, sljuštene crne ,kože, ova stena je preživela na terenu opustošenom vatrom, ali tu su i naznake vraćanja života – pre svega eukaliptusa, crvenog grmlja i paprati koji se prvi regenerišu“.

Neki drugi nominovani predlozi pružaju malo više nade.

Rodrigo Mendeš, koji živi u Brazilu gde su amazonski požari divljali, je izabrao predmet koji je predstavljao ne samo popularnu razbibrigu tokom karantina, već je i podsećao na pojačanu međunarodnu brigu zbog požara u njegovoj zemlji – biljku u saksiji.

Biljke „zahtevaju dnevnu negu i utiču na to da bolje shvatimo važnost biološke raznovrsnosti“, objašnjava on.

Druga sugestija koja nam je stigla iz Australije se odnosila na par baštenskih rukavica iz zajedničke lokalne bašte (Kler Maršal).

„Posle užasnih požara, osećaj da smo bezbedni u prirodi nam je bio neophodan“, objašnjava ona.

Baštovanstvo je takođe predstavljalo i predah od razmišljanja o pandemiji.

„U martu smo mislili da sve što dodirnemo može da bude leglo virusa (staklo, tvrde podloge, plastika…).

Sećam se da sam svojoj deci milion puta rekla ,Ne diraj to’, ali u bašti je sve bilo bezbedno: zemlja, lišće, komšijine jagode“.

Poslednji događaj koji je u vezi sa živim svetom i čovekovom sredinom, a koji bi mogao da ima dugotrajniji uticaj, tiče se sve veće popularnosti veštačkog mesa.

Krajem prošle godine, piletina uzgajana u laboratorijskim uslovima je po prvi put odobrena za konzumaciju u Singapuru.

U međuvremenu, došlo je i do vrtoglavog skoka u popularnosti ,,mesa“ zasnovanog na biljkama, koje se već nalazilo na tržištu.

Zato je jedan od produkata u kapsuli postalo i pakovanje veštačkih burgera biljnog porekla (Sara Kastel, Stefani Baret, Ipsos Mori Trends…).

Smanjenjem emisije ugljen dioksida i samih životinjskih farmi, ovakvi proizvodi prdstavljaju potencijalno širu društvenu promenu ka etički prihvatljivoj potrošnji, kažu Kastel i njene kolege.

Buduće generacije uključivanje zdravijeg veštačkog mesa verovatno vide kao „rani signal nadolazećeg talasa okrenutog ka dobrobiti čitave planete, baš kao i samih konzumenata“.

Društvena i politička promena

Ova godina predstavlja i trenutak društvene promene, naročito pojavom pokreta ,,Black Lives Matter“ i drugih protesta za jednakost širom sveta.

Da bi sve te raznolike procese sažela u jedan objekat, Samanta Meters je predložila glavu srušene statue.

Posebno je odabrala statuu Džona A. Mekdonalda iz Montreala, prvog kanadskog premijera, koju su protsetanti srušili u avgustu prošle godine zbog njegovih veza sa okrutnom politikom koja je ubila mnoge domoroce u 19. veku.

Ali mogla bi da bude i bilo koja od statua predaka koja je bila ili srušena ili jednostavno revidirana tokom prošle godine.

„Priče koje smo izabrali da budu ispričane su bitne, nasleđe koje smo načinili besmrtnim ima značaj“, kaže Meters.

Ovo je bila godina u kojoj su stare priče čule neke nove uši.

„Nije to bila prva godina u kojoj smo videli neku sličnu pobunu, ali možda ćemo usred nesreće kroz koju se i dalje probijamo pronaći način da je napravimo poslednjom“, nastavlja ona.

„Da li na te obeščašćene relikte vremena moramo da gledamo kao na nešto što može ponovo da se izgradi ili podrži na bilo koji način?

ili možemo da ih shvatimo kao simbol trauma budućnosti koji će nastaviti da nas deli ako ne uspemo da smognemo snagu da priznamo štetu koju smo napravili i da napravimo prostor za kolektivno ozdravljenje?“

U slučaju da ste propustili taj trenutak, u Americi su održani i izbori.

Mnogo toga što se tu desilo je bez presedana, a istoričari će već sve to zabeležiti do detalja za buduće generacije.

Ali jedna od sugestija za vremensku kapsulu se ticala specifičnog gledišta: erozija istine i porast dezinformacija.

Metju Markmen je predložio lokalne novine. Možda je to zastareli medij, ali on govori o tome šta ostavljamo za sobom time što sve dublje ulazimo u digitalno doba, ukazuje on:

„Iako nismo imuni na opasnosti koje donose politika i propaganda, štampa je opipljiv proizvod koji sa sobom nosi potencijal da našu stvarnost utemelji u lokalnoj zajednici“, objašnjava Markmen.

„To je aluzija na vreme kada je (dez)informacija bila usporena postojećim formama i da se ono što nam je najvažnije može pronaći u našem okruženju“.

Veze i briga

Jedna od popularnijih tema koja je pristigla na listu nominacija za kapsulu je koncept zajednice.

U 2020. godini je bilo više primera koji su donosili tenziju i bes, sebičnost ili polarizaciju, pa je jedan deo naših predlagača govorio o vezama koje je stvorio i o tek otkrivenoj neposrednoj okolini.

Nominacija koja nam je stigla sa Tajlanda (Alin Roldan) je i bukvalno glasila – komšije.

„Nisam uopšte znala ko su oni, a ođednom su postali jedini ljudi sa kojima sam komunicirala na dnevnoj bazi“.

Koliko god ovo bilo dirljivo, nikada nismo ni sanjali da komšije zatočimo u vremensku kapsulu.

Još jedna nominacija koja se ticala zajednice je bila indijska dija (Dipšika Daš), uljana lampa obično napravljena od gline.

„Ovaj zemaljski artefakt je vekovima bio simbol nade i pobede i na njega se obično gleda kao na nešto što otklanja mrak, i bukvalno i figurativno“, kaže Daš.

Ove godine su mnogi Indijci palili lampe u isto vreme, u devet uveče, na devet minuta, „demonstrirajući kako jedan stari kulturni artefakt može da motiviše i ulije nadu masama, u isto vreme dajući im snagu da se ujedine i krenu napred kroz ovo mračno i nesigurno vreme“.

Neke druge nominacije su nam govorile o ličnom odnosu prema pandemiji – onom ostvarenom i onom propuštenom.

Jedan predlog je bila zavesa za grljenje (Havijer Hiršfeld), poprilično čudan plastični prekrivač sa rukavima koji je rođacima i prijateljima omogućavao grljenje bez opasnosti širenja virusa.

U ovaj blok neobičnih izuma spada i futuristički deo odeće nazvan mikrašel (Lea Zaldi), koji izgleda kao sajberpank astronautsko odelo i koje dozvoljava ljudima da se druže i plešu zajedno, a da u isto vreme održavaju i distancu.

Megi Grejson je predložila predmet koji je govorio o ličnoj priči o prijateljstvu: ručno ispisan telegram na žutom papiru.

Bila je to neka vrsta zahvalnice, objašnjava ona, koju joj je poslala prijateljica koja je imala problema zbog toga što je izgubila posao.

Grejson joj je pomogla da ponovo otkrije svoju strast.

„Staromodni Francuz sa brkovima i poštarskom kapom se pojavio na mojim vratima sa porukom ljubavi i zahvalnosti.

„Doneo mi je iskrenu ljudsku osećajnost uz pomoć telegrama ručno ispisanog na žutom papiru. Potom je otišao trotoarom na svom predivnom biciklu, a moj suprug je primetio kako je bio divan“.

Virkin Dar je nominovala dnevnik svojih crteža koji su joj pomogli da se poveže preko Vocapa sa drugim ljudima.

Svakog dana između 28. marta i 7. novembra, njeni prijatelji su čitali poeziju na Hindi i Urdu jeziku, kao i na engleskom preko Vocap audio poruka, dok je Dar crtala svoje odgovore.

Konačni rezultat je nazvan 226-Zun, što predstavlja kašmirsku reč za mesec.

Žurnal se sastojao od 226 crteža prošaranih isečcima proze i brbljanjem, usađenih u arhivu svakodnevnih osećanja koja su se smenjivala tokom karantina“. Projekat je sačuvan u našoj digitalnoj arhivi.

Pokloni za budućnost

Poslednja kategorija priloga koje smo primili ide u kategoriju „poklona budućnosti“.

Erika Bol iz Holandije je predložila komplet materijala za učenje pod imenom knjiga razmišljanja o budućnosti, koja sadrži interaktivne vežbe za koje Bol kaže da se nada da će pomoći deci da predvide budućnost i da utiču na nju.

„Teško je učiti o nečemu što još uvek ne postoji, ali deca mogu da nauče veštine koje će ih bolje pripremiti za budućnost“, kaže ona.

„Kovid 19 nam je na brutalan način ukazao na ,,promenu“ koja je tu, iza ćoška, da se svet menja nekada brže, nekada sporije i da možemo bolje da se pripremimo na dolazak tih promena“.

A koji je poslednji predmet u našoj vremenskoj kapsuli? Roman Krznarić, autor knjige Dobri predak, ima šaljivu, ali i smislenu sugestiju: još jednu, manju vremensku kapsulu, koja će se nalaziti u ovoj prvoj.

„S jedne strane vremenska kapsula je simbol naše želje da komuniciramo sa budućim generacijama“, objašnjava on.

„Ona im poručuje da se brinemo o svetu koji im zaveštavamo i da je to rizično.

„Ali manja vremenska kapsula je takođe i međugeneracijski poklon koji im prosleđujemo i koji građani budućnosti mogu sami da ispune i predaju dalje svojim naslednicima“.

Kako svaka generacija može dalje da prosleđuje kapsulu u kapsuli sledećoj generaciji, ona će progresivno postajati sve manja i manja, ali će takođe postati i veliki lanac koji povezuje sve generacije kroz vreme.

I tako je naša vremenska kapsula sad već skoro puna. Ali ima tu mesta za još par predmeta koje smo propustili.

Šta biste vi predložili? Obavestite nas preko društvenih mreža.

Kada ova godina postane samo daleko sećanje i kada teškoće koje je ona donela sasvim prođu, ostaće bez sumnje osećaj zadovoljstva što je ona iza nas.

Ali to ne znači da ne postoje mnoge stvari iz 2020. koje bi trebalo zapamtiti: trenuci svetlosti, dobre ideje, žrtve, samopouzdanje, ostvarene veze i zajednice.

Da parafraziramo često citiranu mudrost: društvo koje zaboravlja svoju prošlost biva osuđeno na to da je ponavlja, ali društvo koje zaboravlja humanost nema nikakvu budućnost.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk