Korona virus i Srbija: Koliko smo se navikli na epidemiju – i da li to može da bude opasno

Prošlo je dosta vremena od kako je Kovid-19 stigao u Srbiju i odnos mnogih prema njemu se poprilično promenio – od straha od nepoznatog do stava „živimo sa njim“.

Željko Delić ima 29 godina i živi u Zemunu. Poslednjih meseci radi od kuće i, kako kaže, dani su mu postali stopljeni.

„Relativno sam se navikao na sve ovo što se dešava oko nas – u ljudskoj prirodi je da se brzo navikne na okolnosti, ali daleko od toga da mi prija“, navodi.

Pre samo nekoliko meseci situacija je bila znatno drugačija – čest prizor bile su gužve u prodavnicama i redovi za osnovne namirnice, a mnogi su se pitali kako i šta dalje.

U međuvremenu se sve znatno pogoršalo, broj zaraženih i preminulih raste svakodnevno, ali život se nekako nastavlja.

• Zašto u Srbiji nema novog karantina uprkos rastu broja obolelih od Kovida-19
• Hoće li nova kovid bolnica u Beogradu rasteretiti zdravstveni sistem
• Mogu li verski običaji da budu bezbedni usred epidemije Kovida-19

„Odnos ljudi prema koroni se vremenom zaista promenio“, kaže za BBC na srpskom Iris Žeželj, socijalna psihološkinja sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Uvodni strah od potpuno nepoznatog zamenio je strah od nečega strašnog, ali poznatijeg, a strategije nošenja sa poznatom opasnošću su već oprobane. Otuda i relaksiraniji stav, iako je situacija ozbiljnija nego na početku“.

Zdravstveni radnici su od početka epidemije isticali da korona neće brzo otići i da će ljudi morati da se naviknu na život sa njom.

„To se i dešava, počinjemo da se navikavamo“, kaže za BBC na srpskom virusološkinja Ana Gligić.

„Kao što narod kaže, ‘navikao se kao čovek na batine’. Ali nosi to i određene opasnosti…“

Kako se navikavamo?

Navikavanje na okruženje u kome se nalazimo je adaptivan proces, kaže Žeželj.

„Naš organizam jednostavno ne može da bude u stanju stalnog alarma i napetosti, na taj način bismo brzo sagoreli resurse kojima raspolažemo.

„Vremenom smo naučili bolje da se štitimo od rizičnih situacija, kao i da se manje investiramo u okolnosti nad kojima nemamo kontrolu – na primer, kakve su političke odluke donete, da li se drugi ljudi pridržavaju mera – što nas psihološki stavlja u povoljniju poziciju.“

Kako navodi, psihološki pomaže i uvid da je većina svetskog stanovništva u istom problemu – osećaj zajedničke sudbine i deljenog tereta opasnosti.

„Sve ovo se, naravno, više odnosi na opštu populaciju nego na zdravstvene radnike.

„Oni nemaju luksuz da doziraju izlaganje riziku, pa im prolongirano stanje pandemije zaista izaziva konstantan stres i njima treba i tek će biti potrebna ozbiljna podrška ostatka društva“.

Ona ističe da proces navikavanja nije tipičan samo za ovu stresnu situaciju.

„Fenomen ‘hedoničke adaptacije’ poznat je u psihologiji, i predstavlja tendenciju ljudi da se posle dramatičnih pozitivnih ili negativnih životnih događaja relativno brzo vrate u stabilno stanje zadovoljstva“, kaže.

• Da li se trguje organima preminulih od Kovida-19
• Da li porodicama nude novac da „pristanu“ da je pokojnik umro od korona virusa
• Vakcina za kovid: U oskudici činjenica bujaju glasine

„Tako istraživanja pokazuju da se dobitnici ogromnih suma na lutriji posle nekoliko meseci ne razlikuju od ostalih prema tome koliko su bazično zadovoljni i koliko se osećaju srećnim.

„Slično se, međutim, ni ljudi koji na primer obole od teške hronične bolesti posle nekoliko meseci ne osećaju značajno gore od ostatka populacije“, ističe Žeželj.

Zanimljivo je, dodaje, da mi nismo dobri „pogađači“ toga kako ćemo se osećati u budućnosti.

„Verujemo da bi nas neki događaji dugoročno usrećili, ali i plašimo se da bi nas drugi onesposobili za ceo život – ni jedno ni drugo zapravo nije tačno. Da li su ovo dobre ili loše vesti – prosudite sami“, ističe.

Kako živimo sa koronom

Luka Hrkalović ima 30 godina i takođe je iz Zemuna, kao Delić.

Kako kaže, najveći problem koji trenutno ima je što su mu radni dani i vikendi gotovo isti, kao i što „nema drugih opcija“.

„Moj odnos prema druženju sa prijateljima, odlasku na trening i slične aktivnosti se nije promenio, samo imam još veću želju za njima“, ističe.

Kako mu izgleda radni dan?

• Kako osobe sa invaliditetom žive na Balkanu u vreme korona virusa
• „Ako ste svi pozitivni, ko će onda da radi?“: Koliko su plaćeni lekari u Srbiji ako dobiju koronu
• Da li mogu da dojim ako sam zaražena korona virusom

„Ustajem oko devet i počinjem da radim, ručam oko 14 časova, a oko 17 krenem na trening. Posle idem u kratku šetnju, a na kraju sa devojkom gledam film.

„Pošto smo gledali sve, uvek isfrosiram neki feel good iz osamdesetih – verovatno mi podsvest ne dozvoljava da gledam neke teške priče u ovoj situaciji“.

Željko Delić kaže da mu nedostaje to što nema svakodnevnih dešavanja na putu do posla.

„To i ne zvuči kao da je nešto bitno, ali verujem da većini sada nedostaju takve beznačajne sitnice – da li si nekoga sreo u autobusu, šta su okačili na bilbord na kružnom toku i da li ću negde da svratim usput.

„Jeste, pročitam i sada neku knjigu, pogledam utakmicu, snađem se, ali bih više voleo da odem negde sa društvom nego da gledam Ligu Evrope“, kaže.

Ističe da se njegov odnos prema korona virusu i bezbednosnim merama u međuvremenu nije mnogo promenio.

„Nosim masku, mada ne obraćam toliko pažnju na to gde je odlažem kao što sam radio na proleće. Zašto, ne znam.

„U martu i aprilu je sve ovo izgledalo mnogo gore, pa odjednom ništa strašno i sad ispade još gore nego što smo mislili“.

I normalan život i maske

Broj zaraženih u martu i aprilu bio je svakog dana ispod 500, a broj umrlih se uglavnom mogao prebrojati na prste jedne ruke.

Ipak, korona je tada bila nešto potpuno novo, tako da je bilo i više strahova.

„Strahovalo od toga da će se prekinuti snabdevanje životnim namirnicama ili čak od nestanaka struje ili vode, kalkulisalo se sa različitim stopama smrtnosti od virusa, kao i sa načinima prenošenja“, priseća se Žeželj.

• Šta da rade ljudi koji čekaju na operacije i preglede tokom pandemije
• Šta kad dobijem pozitivan rezultat na testu za korona virus
• Novembar: Mesec crnih rekorda epidemije

Situacija se tokom novembra znatno pogoršala, pa broj zaraženih ide i do 8.000 ljudi dnevno.

„Onda smo se užasavali, a sada smo se navikli na koronu, pa samo kažemo ‘ma, neće mene’, iako nam se sve više približava“, kaže Gligić.

„Do sada nam je to sve bilo nešto daleko, a sada su počeli bliski prijatelji iz okruženja da oboljevaju i umiru“, dodaje.

Zbog toga, ističe, iako se navikavamo na život sa koronom, ne sme doći do popuštanja u primeni bezbednosnih mera.

„Da, moramo početi da normalno da živimo, ali moramo nositi masku i paziti na distancu“, ističe.

Gligić kaže da je druga opasnost to što korona „deluje na sve pore društva“.

„Zato kažemo sebi ‘ah, doći će mi penzija’, a ne pitamo odakle, pa prenebregavamo i poništavamo napore kriznog štaba i svega što nam kažu.

„Mnogo je onih koji su izgubili poverenje u njih, pa ih i ne slušaju, ali nikako ne treba da popuštamo sa merama“.

Šta dalje?

Život se nastavlja, bila korona tu ili ne.

„Mislim da mora da dođe kraj ovome uskoro, ekonomski krah će biti daleko opasniji od ovog zdravstvenog“, kaže Hrkalović.

Gligić ističe da nam ostaje jedino što možemo – maske, distanca i da se čekaju vakcine.

„Vakcina neće iskoreniti koronu, ona nema tu moć. Ona će je samo smanjiti i svesti je na razumnu meru“, kaže.

Kako navodi, korona će se i pojavljivati i ako je eliminišemo, jer će se, zato što dolazi iz prirode, verovatno pretvoriti u sezonsku bolest.

„Ne možemo zapaliti sve šume u kojima žive sve te životinje koje nose korona viruse, ima ih bezbroj. Ne znamo kada će se koji pojaviti, kao što nismo znali ni za ovaj. Mnogo toga se ne zna ni oko Kovida-19, ali će se saznati“.

Problem je, ističe, što nauka sada gotovo da nema vremena za sumiranje jer je svakim danom bombardovana hiljadama novih slučajeva.

„Sada ide – saniraj ovo što gori, a posle ćemo videti šta je još u žaru“, ističe.

U međuvremenu, kaže izreka, živ se čovek na sve navikne.

„Istina je da se polako navikavamo, ali korone se nećemo rešiti ako se svi ne angažujemo. Hoćemo, ali će trajati dugo“, ističe ona.

Gligić, koja ima 87 godina, kaže da se donedavno nije bojala, ali se to promenilo.

„Sada stalno govorim deci ‘nemojte mi šetati okolo da mi donesete koronu’.

„Više bih volela da umrem prirodnom smrću nego od korone, da me stavljaju tamo na respiratore“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk