Korona virus, maske i pravila: Zašto se ljudi žale na zakone koji štite život

„Prosto ih mrzim,“ odgovorila je jedna žena na pitanje zašto odbija da ih koristi. „Mislim da ih mrzim zato što su obavezni, ponajviše zbog onog ‘moraš’, i zato to ne želim.“

„Mislim da se ovde radi o dominaciji, bez obzira na to da li ste muškarac ili žena,“ odgovara muškarac pored nje. „Ja sam glavni, nemoj mi govoriti šta treba da radim.“

To je način razmišljanja koji najčešće srećemo kod demonstranata koji odbijaju da nose maske kada se nađu u javnom prostoru tokom pandemije.

• Zaklinjem se na… Bezbednost u saobraćaju
• Srbi voze kao Flojd
• Zašto muškarci ređe nose maske

Njihovo nezadovoljstvo se ne odnosi samo na udobnost, čak ni na skepticizam da mogu sačuvati živote.

Takođe se radi o ozlojeđenosti zbog toga što vam vlast govori šta treba da radite.

Samo što intervjuisani iz prethodnog dela teksta nisu bili nezadovoljni zbog zakona koji propisuje obavezno nošenje zaštitne maske u javnim prostorima. Zapravo, pričali su o sigurnosnom pojasu.

Intervjuisani su bili britanski vozači koji priznaju da se ne vezuju dok voze kola, u 2008, uprkos tome što je britanski zakon iz 1983. propisao vezivanje putnika na prednjem sedištu vozila, a od 1991. na zadnjem sedištu.

Poređenje protesta protiv zaštitnih maski za lice i sigurnosnog pojasa u kolima je učestalo.

Javne ličnosti ga koriste kako bi ukazale na činjenicu da uvek postoje oni koji se ne pridržavaju mera.

Mediji ga koriste u slučajevima kada treba objasniti poreklo protesta protiv mera koje pomažu kontrolisanje širenja pandemije.

Međutim, u odnosu na zahtev da se nose zaštitne maske za lice, uvođenje zakona o bezbednosnim pojasevima je bilo manje rigorozno.

Bilo je haotično, uznemirujuće i sporo. (Ovde možete pročitati više o tome na koji način maske za lice mogu kontrolisati širenje Kovid-19.)

Ipak, mnogo toga bismo mogli da naučimo iz slučaja uvođenja sigurnosnog pojasa i drugih striktnih mera iz domena javnog zdravlja.

Na primer, zbog čega deluje kao da postoje razlike u prihvatanju istih propisa u različitim zemljama?

Dalje, zašto se neki ljudi suprotstavljaju zdravstvenim merama koje bi zasigurno sprečile gubitak života?

Klimav početak

Iako je nesporno da sigurnosni pojas čuva život, na početku nije delovalo kao da je njihovo uvođenje gotova stvar.

Proizvođači automobila, osiguravajuća društva, policijske službe, političari i vozači – svi su smatrali da je zakon o sigurnosnom pojasu problematičan.

Proizvođačima automobila je problem bila cena.

• Ubijen posle svađe oko zaštitne maske
• Kako stare maske zabavljaju mlade Švajcarce

U to vreme su se nadali da će stavljanje pojasa biti obavezno jer je njihova ugradnja bila daleko jeftinija od vazdušnih jastuka – tehnologije koju su podržavali lobisti u svojoj kampanji.

„[Ukoliko bezbednosni pojasevi postanu obavezni], vozilo neće ući u širu upotrebu, strahovali su zagovornici vazdušnog jastuka, koji se napumpava nakon udarca kako bi zaštitilo vozača“, piše Njujork Tajms 28. februara 1985.

Čak 65 odsto Amerikanaca je bilo protiv obaveznog nošenja sigurnosnog pojasa jer nisu udobni.

Sredinom 80-ih vazdušni jastuk je koštao i do 800 dolara, u poređenju sa par dolara koliko je koštao pojas.

Da je zakonom bilo propisano da svi automobile moraju imati vazdušne jastuke, cena novih kola bi bila drastično veća i dovela bi do potresa na tržištu.

Vozače je najviše brinula udobnost. Jedno istraživanje je pokazalo da je 86 odsto Amerikanaca svesno da sigurnosni pojas čuva život, ali ih je koristilo samo njih 41 odsto (druga istraživanja su pokazala da je taj broj bio čak bio i manji u drugim državama).

Takođe, čak 65 odsto Amerikanaca je bilo protiv obaveznog nošenja sigurnosnog pojasa navodeći kao razlog udobnost.

Osiguravajuće kompanije su prednost davale vazdušnom jastuku u odnosu na sigurnosni pojas.

Razlog leži u tome što je vazdušni jastuk „pasivan“ – tu je, spreman da vam spasi život.

Ukoliko je ugrađen vazdušni jastuk, vozač nema izbor da li će ga koristiti, smanjujući tako broj povreda i smrtnih slučajeva kao i obeštećenja koja isplaćuju osiguravajuće kompanije.

Predsetavnici policije su bili protiv zaustavljanja vozača radi sprovođenja zakona.

Pasivni vazdušni jastuk omogućio bi policajcima izbegavanje postavljanje saobraćajnih patrola.

Tako je došlo do sučeljavanja pobornika sigurnosnog pojasa sa pristalicama korišćenja vazdušnog jastuka. Međutim, rasprava se nije ticala samo pitanja koji pristup spasava više života.

Njujork je bila prva Američka država koja je uvela zakon o obaveznom vezivanju sigurnosnog pojasa na prednjem sedištu, 1. januara 1985, nekoliko godina nakon što je sličan zakon uveden u Britaniji, Kanadi, Francuskoj i Nemačkoj.

Međutim, potrebno je bilo da prođu godine da bi zakon bio uveden u potpunosti.

U pojedinim državama je tek posle nekoliko decenija uvedeno obavezno vezivanje putnika i na prednjem i na zadnjem sedištu.

Na primer, Japan je prvi uveo obavezno vezivanje vozača 1971, ali je tek 2008. zakonom propisao vezivanje na zadnjem sedištu.

• Berlin pokazao srednji prst onima koji ne nose maske
• Kakve sve kazne čekaju „nepristojne“ turiste

Takođe, pojedine američke države su ga uvele pre drugih, pa se, u slučaju prelaska više granica u ovoj zemlji, moglo dogoditi da ste pri polasku morali da se vežete, ali da ste tokom puta mogli da skinete sigurnosni pojas.

Pritom, Nju Hempšir još uvek nije doneo zakon o obaveznom vezivanju odraslih u kolima.

Tri američke države ne propisuju nošenje zaštitne kacige za motocikliste bilo kog uzrasta

Sličan zbunjujući pristup primenjuje se i kad je reč o drugim merama iz domena javnog zdravlja, poput uvođenja zakona o nošenju zaštitne kacige za motocikl.

U Americi postoje tri države (ilinois, Ajova i Nju Hempšir) u kojima nije zakonom propisano nošenje kacige za vozače bilo kog uzrasta, iako se one graniče sa državama u kojima svi vozači moraju da je nose.

Pogledajte video: Deca iz škole u Nepalu napravila modnu reviju s maskama

Kulturološki kontekst

U Ilinoisu, jednoj od država koje su uvele novi zakon o vezivanju sigurnosnog pojasa 1985, na nepoštovanje ovog propisa, odmah nakon njegovog uvođenja, gledalo se kao na lakši prekršaj, uz mogućnost izricanja kazne u iznosu od 25 dolara.

Skromna mera je, po svoj prilici, dodatno ohrabrila one vozače koji su smatrali da zakon neće biti striktno primenjivan.

Štaviše, pripadnici policije su javno najavili da će naplaćivati kaznu jedino u slučaju da postoje i drugi prekršaji zbog kojih bi vredelo zaustaviti vozača.

Uz to ide i uredba, koja precizira da kršenje zakona o sigurnosnom pojasu ne može biti pripisana nehatu, što je značilo da će i u slučaju kada je vozač sebe povredio jer nije vezao pojas osiguravači morati da isplate ogromnu nadoknadu.

Pa ipak, četvoro vozača optuženih po novom zakonu pokušali su da ospore njegovu ustavnost na sudu.

Postojao je i prethodni slučaj: kada je Ilinois uveo zakon koji propisuje da motociklisti moraju da nose šlemove 1969, Vrhovni sud Ilinoisa ga je okarakterisao kao neustavno ograničavanje lične slobode – presuda koja važi i danas.

Međutim, u nedavnom slučaju je sud presudio protivno tvrdnjama vozača koji su pokrenuli parnicu.

Ali protesti protiv zakona o obaveznom vezivanju sigurnosnog pojasa nisu značili da se većina Amerikanaca nije vezivala, iako su imali načelan prigovor na njega.

Podaci koje su prikupili pripadnici federalne policije ukazuju da se 70 odsto vozača povinovalo zakonu nekoliko meseci kasnije.

U Britaniji, uočeno je da se oko 90 odsto vozača pridržava zakona nakon istog vremenskog perioda.

Kada su zakoni u obe zemlje unapređeni ranih 90-ih kako bi obuhvatili punoletne putnike na zadnjem sedištu, efekat je bio manje upadljiv.

U Britaniji je 10 odsto putnika na zadnjem sedištu vezivalo sigurnosni pojas pre promene zakona, u poređenju sa 40 odsto putnika koji su ga koristili nakon uvođenja.

U drugim zemljama je bilo manje protesta, ali je i broj onih koji se pridržavaju bio znatno manji.

Krajem 80-ih najveći broj smrtnih slučajeva na putevima u Evropi zabeležen je u Srbiji (tadašnjoj Jugoslaviji).

Poput Amerike, jugoslovenski zakon o obaveznom vezivanju sigurnosnog pojasa stupio je na snagu 1985, propisujući kaznu koja je u protivvrednosti iznosila do 75 dolara, i bio je striktno primenjivan.

Međutim, Jugosloveni su i dalje retko koristili sigurnosni pojas.

Pogledajte video: U zubarskoj stolici tokom pandemije

Očigledno je da obim protesta i broj pravnih pritužbi nije nužno ujednačen sa prihvatanjem novog zakona ili odredbe.

Radi se o nečem drugom.

Na osnovu uzorka od 12.000 ljudi iz oblasti Sao Paolo, jedna studija je pokazala da je oko 30 odsto njih na pogrešan način koristilo zaštitne maske.

Prema jednoj studiji iz tog perioda, većina vozača i putnika su samo prebacivali pojas preko ramena, bez pravog vezivanja.

Tako su, najčešće, uspevali da izbegnu kaznu, ali nisu koristili pojas zbog njegove namene.

Ukoliko vozač svesno nije želeo da se veže na propisan način, čemu odlazak na sud? A mogućnost vezivanja na pogrešan način ne predstavlja ograničavanje lične slobode.

Sudovi u Jugoslaviji su bili zloupotrebljavani, ali za ličnu korist a ne radi sticanja političkih i simboličkih poena.

U Americi je bilo obrnuto.

Žalba na presudu bila je daleko skuplja od obične kazne, a ionako je tek nekolicina bila kažnjena.

To je možda najkorisnija pouka koju možemo dobiti kada poredimo zakone o sigurnosnom pojasu i obaveznom nošenju maski: obim protesta nije od veće važnosti i verovatno pokazuje koliko ljudi u zemlji poštuje autoritet i pravni sistem.

Daleko je važnije da li se ljudi pridržavaju mera i da li to rade na ispravan način.

Mnogi ljudi se pridržavaju uputstava kad je reč o nošenju maske, barem tako deluje.

U Americi ih nosi oko 77 odsto, u Francuskoj je taj procenat nešto veći, a u Nemačkoj nešto manji (Britanija je dugo vremena bila daleko iza navedenih zemalja, ali se popravila krajem jula i sada 74 odsto njenih građana nosi masku u javnim prostorima).

Međutim, ne nose ih svi na ispravan način.

Jedna studija, rađena na uzorku od 12.000 ljudi u području Sao Paola, u Brazilu, pokazala da oko 30 odsto ispitanika nepravilno nosi masku, otkrivajući nos ili i usta i nos, mada ove rezultate treba uzeti s rezervom jer rad još nije objavljen u zvaničnoj naučnoj publikaciji.

Potrebno je vreme da bi zaživele mere iz domena javnog zdravlja, poput uvođenja maski.

Poruke i pravni okvir koji omogućava zakonima da budu obavezujući moraju biti prikladni. Ali vreme će prinuditi ljude da se povinuju merama.

Oko tri četvrtine vozača koristi sigrunosni pojas u modernoj Srbiji danas – mnogo više nego pre 35 godina.

Kao i u slučaju zaštitnih maski, neki ljudi to još uvek ne rade ispravno – 10 odsto putnika na zadnjem sedištu ih nosi kako treba – ali srpska vlada nastavlja da vodi kampanju u kojoj propagira njihovo korišćenje.

Uprkos protestima glasne manjine, odnos prema zaštitnim maskama se menja jer postoje dokazi o njihovoj korisnosti i vremenom će broj onih koji ih prihvataju nastaviti da raste, baš kao što se dogodilo i u slučaju vezivanja sigurnosnog pojasa.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk