Korona virus, samoća i usamljenost: Najteže je onima koji nisu birali da budu sami

Objavljeno 20/07/2020

Početak samostalnog života Bojane Vučković poklopio se sa početkom vanrednog stanja, pošto joj je cimerka otišla kod roditelja.

„Do kraja vanrednog stanja mi se život svodio na posao, odlazak u kupovinu i čitanje ili gledanje filmova u slobodno vreme“, priča za BBC na srpskom 29-godišnja Bojana Vučković, profesorka matematike, kojoj je sa ukidanjem vanrednog stanja i početkom letnjeg raspusta počeo dugi godišnji odmor.

Kada su mere ublažene, Bojana se preselila u novi stan, ali sa pogoršanjem epidemiološke situacije i novim merama, počela je da oseća i neke od nedostataka samostalnog života.

Osećaj usamljenosti, anksioznost, nervoza, neizvesnost, bes, tuga, uplašenost – samo su neka od stanja koja mnogi danas proživljavaju, bilo da žive sami ili ne, kažu psihološkinje, sagovornice BBC-ja na srpskom.

Kada je o ljudima koji žive sami reč, loše emocije mogu da budu pojačane, naročito kada samostalni život nije bio njihov izbor, kaže za BBC na srpskom psihološkinja Sandra Bjelac.

Ona je u martu na Tviteru objavila broj telefona na koji mogu da se jave svi oni koji imaju psihološke probleme zbog novonastale situacije.

Jedan od problema zbog kog su joj se ljudi bez obzira na uzrast javljali bila je i samoća i osećaj usamljenosti.

„Oni koji su fizički bili sami jesu zvali da bi imali sa kim da porazgovaraju ili da kažu da su uplašeni, ali mi se čini da nisu bili toliko usamljeni.

Vurus korona: Psihološkinje koje su bile uz nas u vreme epidemije

„Ljudi koji inače žive sami se nisu javljali zato što su imali problem što su sami, pa se kaju zbog toga, već zato što se javljala pojačana anksioznost ili depresija“, kaže Bjelac.

U većem problemu su bili oni koji sticajem okolnosti žive sami jer su ostali bez partnera ili su ih zaboravili članovi porodice.

„Takvi ljudi imaju problema i sa samoćom i sa usamljenošću, ali prosto zato što to nije njihov izbor. Svaka krizni situacija takvo stanje pogorša“, kaže Bjelac.

Samoća i usamljenost

Smartphone — Mlađima je lakše da prevaziđu ovakve situacije jer su prilagodljiviji i elektronski pismeniji

Iako često idu zajedno, samoća i usamljenost ne povlače nužno jedno drugo.

„Usamljenost je generalno problem i ne znam da li je gore bilo kada je bila vanredna situacija ili kada je redovno vanredna situacija u kojoj smo mi inače“, objašnjava Bjelac.

Treba napraviti razliku između usamljenosti i samoće, dodaje ona. Kaže i da su joj se tokom zabrane kretanja javljali ljudi zbog osećaja usamljenosti, iako nisu bili fizički sami u stanovima.

„Javljali su mi se recimo supružnici koji se potpuno ne razumeju, prinuđeni da budu u istom prostoru, ali su im prioriteti potpuno različiti, potpuno različito im je viđenje situacije, potpuno različito je doživljavaju“, dodaje ona.

Stariji ljudi nisu samo fizički ugroženiji od korona virusa. U problemu su i oni koje članovi porodice zaboravljaju, navodi Bijelac.

„Tada se javljala i samoća i usamljenost“, kaže ona.

Virus korona i mentalno zdravlje: Koliko naš mozak trpi

Slična iskustva ima i psihološkinja Tamara Radivojević.

„Zanimljivo je da su se u podjednakoj meri javljali i oni koji su sami, kao i oni koji su sada iznenadno celodnevno u kući sa svojim porodicama i za oba je bilo potrebno dosta prilagođavanja“, kaže ona.

Radivojević dodaje da su u najvećem problemu bili ljudi koji su depresivni ili su tome skloni, a onda su se našli sami, radeći od kuće ili su bez posla, bez mogućnosti da se kreću i nalaze sa prijateljima i porodicom u meri kao ranije.

„Taj doživljaj samoće i izolovanosti od drugih je onda pojačavao potištenost“, kaže ona.

Gubitak volje i povlačenje u sebe tada stvaraju začarani krug koji odražava depresivnost, objašnjava Radivojević.

„Svakako, čak i bez ovako izraženih psiholoških problema, veliki broj mladih se javljao sa ovim problemom – zbog rastavljenosti od partnera i nemogućnosti da se vide, zagrle, poljube.“, zaključuje ona.

Bjelac kaže da je mlađima lakše da prevaziđu ovakve situacije jer su prilagodljiviji i elektronski pismeniji.

Novi hobiji i više komunikacije

Za Dunju Pajović veći problem od samoće je neizvesnost čitave situacije – koliko će sve još trajati, kakve će se sve mere donositi i šta će se dešavati kada kriza prođe.

Ona ima 27 godina, živi i radi u Beogradu, stotinak kilometara udaljena od porodice. Kancelariju je preselila u stan i kaže i da se ne oseća toliko usamljeno pošto je na različite načine povezana sa ljudima s kojima i inače komunicira.

„Ne viđamo se često, doduše, ali se možda i češće čujemo nego ranije, da nadoknadimo to što se ne viđamo“, kaže Dunja za BBC na srpskom.

Vreme koje je primorana da provede sama, prekraćuje baveći se svim onim stvarima za koje je ranije izgovor bio – „nemam dovoljno vremena, previše sam zauzeta ili umorna“.

„Završavam stvari koje sam odlagala, posvećujem više vremena i pažnje hobijima, a otkrila sam i neka nova interesovanja.“

Kaže da joj teško pada neizvesnost i svaka apsolutna zabrana.

Srpski naučnik iz Njujorka objašnjava zašto su važni testovi na antitela korona virusa.

Tamara Radivojević navodi da, ako je pandemija nešto dobro donela, to je spoznaja koliko nam je putem interneta, društvenih mreža i drugih platformi dostupnih sadržaja kojima se možemo posvetiti ili se u njima oprobati.

„Kroz tu virtuelnu realnost možemo održavati kontakte, možemo se čak i videti putem videopoziva, moguće je uključiti i veći broj ljudi, organizovati druženja, igre, karaoke večeri, ideje su bezgranične“, kaže ona.

Dodaje i da je važno održavati kontakte sa porodicom i prijateljima, i da sa njima delimo kako se osećamo.

„Vrlo često se osećamo usamljeno i u tom smislu što imamo utisak da smo sami u svojim problemima i tek kroz deljenje i razgovor imamo priliku da osetimo razumevanje, da vidimo da se i nama dragi ljudi suočavaju sa sličnim tegobama“, kaže.

To je možda i prilika da se od njih čuje i neko koristan savet u vezi sa tim šta njima pomaže, dodaje.

Za pomoć i savete zbog doživljaja usamljenosti i samoće podjednako su joj se javljali i muškarci i žene.

„Nedostaje mi stvari koje leto čine letom“

Da su stvari normalne, Bojana bi sada možda bila na moru, putovala bi i izlazila i to je ono što joj u ovoj „novoj normalnosti“ najviše fali.

„Nedostaju mi stvari koje leto čine letom: putovanja, more, plivanje, žurke. Pretpostavljam da to nedostaje svima, živeli sami ili ne“, kaže Bojana.

Sada, kada nema obaveze na poslu, mnogo više vremena provodi napolju šetajući, trčeći, vozeći bicikl.

„Tokom vanrednog stanja je do izražaja došla lošija strana samačkog života – jesam bila usamljena, posebno u večernjim satima kada bih zvala pola imenika, samo da razgovaram sa nekim“, kaže ona.

Sada je situacija, kaže, bolja.

„Sada nema policijskih časova i sada u bilo koje doba mogu da izađem, makar u šetnju pored Dunava.“

Teško joj pada nošenje maske, posebno po vrućini, a stalno razmišlja i o držanju distance.

„Primetila sam da se svi sablaznemo kada neko pored nas kine ili se nakašlje. Dobro je jedino što dobijamo malo više ličnog prostora u gradskom prevozu“, kaže Bojana.

Novi talas traženja pomoći

Tamara Radivojević je, kao i mnogi drugi psiholozi, psihoterapeuti, psihijatri, početkom vanrednog stanja počela s besplatnim savetovanjem.

Po ukidanju vanrednog stanja i povratku koliko-toliko normalnom životu, imala je manje poziva za pomoć, ali su posle nekoliko nedelja ljudi počeli ponovo da se javljaju.

„Kao i kada je uvedeno vanredno stanje, obraćanju za pomoć je prethodio period tokom god ljudi nisu bili potpuno svesni kojih je razmera ova druga epizoda, u kom će pravcu napredovati, kakve će mere biti uključene, šta će to značiti sada za njihovu dalju organizaciju vremena, poslova, odmora i tako dalje.

Kod ljudi su se, kaže, ponovo probudili strahove i brige, ali i bes i frustriranost.

„Izgledalo je da je situacija pod kontrolom i da se možemo vratiti toj nekoj normali, a onda odjednom ponovo nastupaju mere i povećanje broja zaraženih, što dovodi do osećaja ljutnje, besa, iritiranosti, novih strahova od uvođenja još strožih mera“, kaže Tamara.

Sandri Bjelac se u ovom drugom krugu još niko nije javio za pomoć.

Ona objašnjava da će veliki problemi nastati tek kad ova pandemija bude prošla i kada se stvari kolko-toliko dovedu u novu normalu.

„Mi smo se suočili s jezivim strahovima i poremećen nam je ceo sistem i vrednosti i životnih navika i strukture dana i svega ostalog. Ljudi su posezali za svim što može da im vrati bilo kakav osećaj kontrole, a to su najčešće alkohol i različite tablete.

„Sa tim problemom ćemo se tek suočavati kada prođe neposredna opasnost“, kaže ona.

I pored brojnih nepoznanica u vezi sa korona virusom, znamo kako se prenosi i šta su simptomi.

Ljudi su, objašnjava, u konstantnoj neposrednoj opasnosti.

„Od ujutru od kada otvorimo oči, svi smo u alarmu, u crveno smo. Ljudi posežu za bilo čime što će to crveno da spusti u roze.

Novonastalu situaciju ilustruje maratonskom trkom u kojoj se ne zna kada je kraj. Kapaciteti se, kaže, troše.

„Mi smo u situaciji u kojoj ne znamo kad će kraj, ne možemo da predvidimo i svako jutro nanovo aktiviramo sve kapacitete koje imamo. To ne može beskonačno da traje, već smo se dovoljno istrošili“, kaže ona.

U takvim situacijama do izražaja dolaze i samoća i usamljenost, posebno kod starijih.

„Ako ste sami i imate neke godine, a nemate nikoga ko će vam doći i nemate nikakvu obavezu, onda je to daleko veći problem. Usamljenost i samoća u starijim godinama gori su i teža nego kod mlađih i radno aktivnih“, zaključuje Bjelac.