Korona virus, Srbija i vašari: „Taj osećaj od pre korone nikada neće biti isti“

Objavljeno 12/08/2020

Moja prva sećanja na vašar su ogromne gužve i bojazan da ne ispustim ruku mame ili tate i tako se izgubim u reci ljudi.

Relativno brzo sam se oslobodio straha, a onda i sa društvom krenuo na vašare, gde su nam redovne stanice bile „kuća strave“ i „kuća smešnih ogledala“ – prvo se prestravimo, pa se onda nasmejemo.

Od raznih vrteški najviše sam voleo „kišobrane“, koje pamtim i po tome što je otac školskog druga, radnik na mašini, redovno leteo u krug držeći se za šipku ispod sedišta.

Sećam se neverovatnog straha i vrištanja prilikom prve vožnje „kamikazama“, ali i „hali gali balerine“ i „gusarskog broda“, gde smo redovno jurili poslednje, najstrašnije mesto.

Ali mekike i šećerna vuna, vožnja na ringišpilu i hali galiju, kao i muzika pod vašarskom šatrom, mnogima će ovog leta ostati neostvarena želja.

Do sada su usled epidemije korona virusa u Srbiji otkazane svetkovine u Rumi, Požarevcu, Knjaževcu, Zaječaru, Kruševcu, Svilajncu i drugim mestima.

Tradicionalni Pantelejmonski vašar u Jagodini ipak je otvoren – prema pisanju medija, posećenost je bila manja nego prošle godine, a veoma malo ljudi je nosilo zaštitne maske.

Panađuri i sabori

Vašari su trodnevne ili višednevne manifestacije na kojima se ljudi okupljaju radi trgovine, druženja i zabave.

Održavaju se u Srbiji od 19. veka, a neki autori tvrde da su postojali i ranije.

Za vreme vladavine Miloša Obrenovića, 1839. godine doneta je prva uredba o održavanju „panađura“.

„Oni su u to vreme predstavljali izuzetno važnu, pre svega društveno-ekonomsku, pa i kulturnu instituciju, što su održali do danas“, govori za BBC na srpskom Miroslava Lukić Krstanović iz Etnografskog instituta.

Panađur je staro ime izvedeno iz turskog jezika, dok je vašar mađarska reč. Lukić Krstanović navodi i treći naziv – sabor.

Šta nam znače vašari?

Sonja Kovačev, BBC novinarka

Važan deo mog detinjstva bila je seoska slava koju su u Novom Miloševu, selu u Banatu, zvali još i „kram“.

Za mene je kram značio drugu polovinu letnjeg raspusta, produženi vikend kod rođaka i susret sa delom familije koja je došla iz Amerike.

Mnogo kasnije sam pročitala da ta reč znači „seoska crkvena slava“.

A na seoskom trgu uvek isto – dva ringišpila, jedan manji i jedan veći, i nekoliko prodavaca šećerne vune i kretoš bombona.

Neke godine bi bilo i onih koji su prodavali ručne radove, kao i kožnei gumene opanke, a žene bi se preobuvale naslonjene na tezgu i podizale prašinu.

Jedne godine, brat me je vodio da gledamo dvojicu vozača motora na takozvanom „zidu smrti“ – sećam se da sam plakala od straha, a on se smejao i tvrdio da se od prašine ništa i nije moglo videti.

Možda najvrednija uspomena sa seoske slave Sveti Ilija bila je plastična lutka Ken, pravi dasa za moju lutku Barbi – naravno, u pitanju je bila kopija, kojom se danas igra moja rođaka.

Vašari se najčešće održavaju od marta do septembra, na otvorenom – nekada u porti crkve, danas mahom na prostoru koji se naziva vašarište.

Na njima se nekad vršila „naturalna privredna razmena, prodaja i kupovina“ stoke i druge robe, kaže Lukić Krstanović.

Danas veći deo vašarskog prostora zauzimaju šatori i tezge na kojima se izlažu različite stvari – od garderobe i tehnike, do nameštaja, prevoznih sredstava i robe široke potrošnje.

Sve su traženije tezge sa polovnom garderobom iz inostranstva, koje u nekim delovima Srbije nazivaju gomilice ili brčke.

Dragiša Jocić iz Zaječara godinama prodaje garderobu na vašarima, ali zbog otkazivanja ovih događaja usled epidemije njegova zarada je opala.

„Značili bi nam svi ti otkazani vašari, ali se ljudi plaše. Prodavaca bi izašlo 99 odsto, ali pola kupaca ne bi“, objašnjava 55-godišnji Jocić za BBC na srpskom.

On sa suprugom dvadeset godina obilazi vašare po Timočkoj krajini – u Negotinu, Knjaževcu, Zaječaru i Kladovu.

Kada je vašarski dan, njih dvoje otvore tezgu u devet ujutro i rade do ponoći, jedu u hodu – mahom suvu hranu – i noćima spavaju „na jedno oko“.

„Žena spava u kombiju, a ja dremam na poljskom krevetu u šatoru i čuvam robu od lopova“, kaže Jocić.

Do sada mu se nije desilo da ga neko pokrade, ali zna za kolege koje nisu bile te sreće.

Krenite u nesvakidašnju skandinavsku potragu za blagom:

„Moja Kovid-19 trolovska potraga za blagom“

Pored iscrpljenosti zbog karavanskog načina života, veliki problem je higijena na vašarima, ali i vremenske prilike.

„Dešava se da za 10 minuta naiđe oluja, pa ti sve razduva, nakvasi i upropasti robu za sto ili hiljadu evra“, govori Jocić.

On i supruga imaju dosta skupe robe, pa na malim vašarima ne mogu da pokriju troškove, kaže.

Iako je ranije više zarađivao, Jocić tvrdi da se prodaja na ovim događajima i dalje isplati.

Kaže da za tri dana vašara zaradi koliko na buvljaku za deset.

„Dođu ljudi iz grada i okolnih sela, pa se brže okreće roba i dolaziš do novca u gotovini, a uzgred nema poreza i inspekcije“, navodi.

Na „gomilicama“ sam pazario i ja – bezbroj bedževa, narukvicu sa nitnama, ali i prvu majicu Ramonsa sa slikom omota mog omiljenog albuma „Rocket to Russia“. Eno je još uvek živi negde u ormaru.

Od verskih do socijalističkih praznika i nazad

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Ivan Kovačević objašnjava da su tokom istorije vašari održavani u doba godine u kom dospevaju određeni poljoprivredni proizvodi.

„S obzirom na to da je jedini kalendar bio crkveni, vezivanje određenog vremena i vašara se odigralo na taj način“, kaže za BBC na srpskom Kovačević, upravnik odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Miroslava Lukić Krstanović smatra da je uloga crkve bila veća, jer pored toga što su se vašari održavali za crkvene praznike, takođe su organizovani u crkvenoj porti i njenoj okolini.

„Kada govorimo o pravoslavnim običajima postojali su određeni obredi i rituali – litija, oko crkve tri puta, služba u crkvi, pogotovu prvog dana kada se započinje sa vašarom, odnosno tim crkvenim praznikom“, kaže ona.

U Sloveniji se pčele koriste za ublažavanje stresa i anksioznosti:

Pčele u Sloveniji protiv stresa i anksioznosti

Jutro se obično posveti crkvenom prazniku, dok se ostatak dana pretvara u društveni, ekonomski i zabavni deo vašara, dodaje.

Lukić Krstanović često odlazi na Ilindanski vašar u selo Banja pokraj Aranđelovca gde se, kako kaže, još od prošlog veka održao ovaj običaj.

„Prvo ta jutarnja služba sa litijama, a onda u porti crkve budu postavljeni stolovi, prodaju se razne stvari i naravno, muzika uz kolo. To je u stvari seoska slava koja je vezana za sveca, a u vezi sa tim se održavaju i vašari“, naglašava ona.

Na vašaru u Donjoj Gorevnici kod Čačka 1930-ih godina pojavio se čovek sa neobičnom atrakcijom – u šatoru je razapeo platno i napravio prvu projekciju filma u selu.

„Došao čovek i pustio da gledamo na platnu neke ljude koji šetaju“, prepričava Lukić Krstanović reči meštanke koja joj je opisala događaj.

Njena sagovornica tada je prvi put videla i mečku, koje su nekada dovodili na vašare i terali da igraju. Mečkarenje je zabranjeno u Srbiji pre desetak godina.

Tokom jugoslovenskog perioda, vašari su se održavali na socijalističke praznike, obično na dan oslobođenja nekog mesta od fašizma.

„Oni su na neki način preuzeli ulogu crkvenih obreda, stvorili su svoje rituale sa govornicima i kulturno-umetničkim programom“, navodi Lukić Krstanović.

Nakon raspada Jugoslavije, crkva ponovo uzima ulogu koju je imala. Socijalistički praznici većinski bivaju ukinuti, ali vašari ostaju.

„Vašar ima veću ulogu i težinu nego ideologije i kao institucija funkcioniše nezavisno od nje“, zaključuje ona.

Dragiša Jocić, koji ovog leta zbog korona virusa neće posetiti ni jedan vašar, ne veruje u njihovu svetlu budućnost.

„Ona gužva, kad ne možeš ni levo, ni desno, ni napred, ni nazad, nego ideš sa kolonom koja te nosi, nikad više neće da bude“, kaže on.

„Ako bude neki vašar, to će da bude odstojanje na metar, metar i po, gde će svi da se gledaju plašljivo i taj osećaj vašara od pre korone nikada neće biti isti“.