A kada prođe pandemija 

Piše: Nebojša Katić

Koliko god paradoksalno zvučalo, kovid 19 je dar s neba za zapadne vladajuće političke i ekonomske strukture. Pandemija će imati razorne ekonomske posledice, ali velika ekonomska kriza je bila neminovna i bez nje. Početak krize se jasno video još u septembru 2019. Pandemija će sada poslužiti da se ta činjenica sakrije, a neugodna pitanja gurnu pod tepih.

Za novu krizu tako neće biti kriv ekonomski model zapadnih država, koji se ni za jotu nije promenio od Velike recesije 2008/2009. Za krizu neće biti kriva brutalna budžetska štednja, ni stagnacija primanja najvećeg dela zaposlenih, niti besramno ignorisanje strahovitog rasta nejednakosti. Ne, sa sistemom je sve u redu, ali je virus, eto, pokvario idilu.

Zapadne države, i sve druge koje se na njih ugledaju, imaće izgovor da bar još jednu deceniju nastave sprovođenje destruktivne ekonomske i socijalne politike. Do krajnjih granica će se testirati izdržljivost sluđenog javnog mnjenja koje će poverovati da je smisao egzistencije samo u tome da se ostane živ. Nije slučajno da se sistematski podstiče histerija koja je svet dovela u stanje kolektivne psihoze u kojoj svaki totalitarni eksperiment može biti prihvaćen bez pobune.

Sve velike ekonomske krize, od trijumfa neoliberalizma osamdesetih godina prošlog veka do danas, imale su isti uzrok – veliki, kombinovani rast zaduženosti građana, države i privrede. U drugoj polovini 2019. visina globalnih dugova je dostigla neverovatnih 350.000 milijardi dolara i prešla je 320 procenata globalnog bruto domaćeg proizvoda. Obe brojke su daleko iznad nivoa koji je viđen 2008. i koji je tada izazvao krizu strašnih razmera.

Sistem već deceniju funkcioniše od danas do sutra – novac se neprekidno štampa i kamate se održavaju na apsurdno niskom nivou kakav nije viđen u modernoj istoriji. Stari dugovi se vraćaju samo novim zaduživanjem, ali neodrživ rast kompanijskih dugova počinje da urušava finansijski sistem. U SAD je u septembru 2019. počela ozbiljna kriza likvidnosti i krenulo je dodatno, veliko štampanje para. Stručna javnost, međunarodne organizacije i globalni mediji su se pravili da ne vide šta se događa. A onda je došao virus. Za razliku od prethodnih kriza koje su bile krize tražnje, ova danas je istovremeno i kriza tražnje i kriza ponude jer je veliki deo privrede (pogotovo servisni sektor) stao. To je kombinacija kakva se sreće samo u sankcijama i ratovima.

U ovom trenutku zapadne zemlje planiraju da naštampaju nekoliko hiljada milijardi dolara – za početak. Ovu ogromnu dodatnu emisiju novca niko neće dovesti u pitanje. Niko neće zapaziti kako se u krizama novac volšebno pojavljuje i da ga uvek ima kada banke i velike korporacije dopadnu nevolja. Novca uvek ima dovoljno za naoružavanje, za vojne vežbe, za brutalne vojne intervencije. Nema ga dovoljno samo za socijalna davanja, za medicinsku opremu, za plate zdravstvenih radnika, za naučna istraživanja i obrazovanje. Zapadni sistemi su sjajni kada treba „proizvoditi“ finansijske derivate, alate za gubljenje vremena na društvenim mrežama, za holivudske proizvode za ispiranje mozga. Posrću samo kada treba brinuti o ljudima – kada zatrebaju zaštitne maske, respiratori, bolnički kapaciteti, lekovi, ili kakva druga realna dobra.

Kada pandemija prođe i prebroje se mrtvi, tada će nove, ovoga puta ekonomske žrtve doći na red. Finansijskim intervencijama spasiće se velike banke i korporacije, ali će svi drugi doživeti veliki šok. Nezaposlenost će naglo skočiti i najteže će pogoditi najugroženije delove stanovništva – one milione koji nemaju ni zdravstvenu, ni socijalnu zaštitu, ni ušteđevinu, već imaju samo dugove. Žrtve siromaštava niko neće brojati, niti će objavljivati dnevne biltene bolesnih ili umrlih zbog siromaštva.

Kriza će ponovo unesrećiti male i slabe ekonomije. Kapital, koji se već povlači iz država u razvoju, povlačiće se još brže. Slabe ekonomije će biti na kolenima, jer je njihov kapacitet da pomognu svoju privredu nedovoljan. Niko neće ni primetiti da moćne zemlje koje hiljadama milijardi subvencionišu svoje kompanije, koristeći pandemiju kao pokriće, grubo narušavaju pravila globalne tržišne igre – pravila koja su upravo oni postavili.

Potom će bogate države i MMF ponuditi pomoć u vidu kredita, nabacujući već zaduženim zemljama novu dužničku omču. Za naštampanu dolarsku ili evro „hartiju“ slabe države će još intenzivnije razmenjivati svoja realna dobra – robu, imovinu i resurse. Domaći eksperti, zaljubljenici u malu državu i slobodno tržište, objašnjavaće da tu nema govora o otimačini, već da to Zapad investira svoju mukom stečenu štednju. Nesretne i nesposobne vlade će nasedati na iste stare trikove i verovaće istim savetnicima. A građani, oni će biti sretni što su „pretekli“ – samo neka je glava na ramenu, makar stomak bio i prazan. Varaju se one dobre duše koje veruju da će nas kriza nečemu naučiti i da će svet proći katarzu. Posle pandemije svet će biti još suroviji.