A sad adio

Piše: Milica Vasović

“ I ko zna gde, i ko zna kad..“. Baš na stihove ove pesme koju je komponovao Vojkan Borisavljević, maturanti jedni drugima padaju u zagralj i brišu suze.

Poslednji dani mog gimnazijskog školovanja izgledali su potpuno nerealno. Nije bilo više formalnog odlaska u školu, eventualno da se poprave dvojke iz fizike ili matematike, i u tome je učestvovao ceo razred. Tih dana svi smo se osećali pomalo zbunjeno, i tu zbunjenost smo prekidali pričajući da će sve biti isto i kad zazvoni poslednje  zvono za kraj časa. Mladi, puni ideala, srećni, nekako ceo svet je bio naš, a tek smo zapravo poćeli da grebemo asfalt i da otkrivamo neravnine na putu života.

Nego, da se vratim ja na poslednje školske dane. Tih dana su nam profesori zahvaljivali na pažnji tokom školovanja i davali životne lekcije za dalji nastavak. Moram priznati, nekih reči profesora se i dan danas sećam, dok su neki to radili prilično bez emocija. Možda su samo jedva čekali da se otarase još jedne generacije „buntovnih i nevaljalih maturanata.“ Priznajem nije nas bilo lako ispratiti. Tih dana obavili smo i deo fotografisanja ispred škole. I upravo će ta fotografija biti dokaz koliko smo se promenili za deset godina, kada se ponovo budemo okupili na proslavi. Nadam da nikad nećemo skinuti onaj osmeh kao sa fotke.

Jedan,dva,tri…Osmeh, ptičica. Gotova slika. Odeljenje IV-10. Generacija 2007/2008, spremna da maturira.

Došao je i poslednji dan škole. Ja ga se odlično sećam, jer sam tada bila jedna od retkih koja nije bila u alkoholisanom stanju. Nemam ništa protiv ovih koji jesu, samo ja i alkohol nikad nismo bili u ljubavi. U školskom dvorištu se puštao domaći pop, igrali smo, uticaj alkohola je kod mnogih izazvao i hrabrost da se pridje devojci iz IV-8 i započne muvanje. Tu scenu su prekinuli trubači koji su najavili odlazak do centra grada. Profesori su to sve gledali sa prozora škole. Jurnuli smo  za trubačima i uz zvuk Djurdjevdana pohitali ka gradskoj fontani (moja generacija je dočekala izgradnju fontane). Neki hrabriji su i uskočili u nju, taman otrežnjenje pred nastavak dana.
Saobraćaj je bio zaustavljen, neki su nas i psovali, valjda zaboravljajuci svoju mladost i ludost, a neki su nam se i pridružili u slavlju. Mnogi su govorili da sad i treba da se smejemo, jer nas čeka neizvesna budućnost. Ma koga briga za budućnost, kad nam je sadašnjost jedino bitna, govorili smo. Hmmm, danas nešto drugačije mislimo, ali o tome neki drugi put.
Veče smo nastavili na Moravi uz gitaru i pesmu…Mogla se čuti i rečenica „ko nas sastavi“, prisećali smo se četiri godine života i šta smo sve zajedno preživeli. Postali smo ljudi .

Na kraju večeri, kod mnogih se mogla videti i suza.  I ja sam plakala, jednostavno znali smo da ova okupljanja nikad više neće biti ista.

Osvanuo je i taj dan, ponedeljak 25. maj, najvažniji dan za sve moje generacijske drugove i drugarice, otkada smo došli u Gimnaziju. Razmišljali smo o tom danu.

Matura je danas. Sve je bilo spremno i ranije, samo je trema i uzbudjenje dodatno raslo. Tog dana ceo Čačak je došao da nas isprati i da veliki aplauz, neću biti skromna i zaslužili smo ga. Porodica, rodbina, prijatelji, i oni koji nemaju maturante su došli da podrže sve nas, i možda da vide kakve su haljine u trendu za tu sezonu.
Fotoaparati su spremni, a i mi da krenemo da koračamo od škole do Doma kulture. Verujte mi, nije to nimalo lako. Zgrabile smo partnere za ruku nadajući se da nećemo pasti pred tolikim brojem ljudi. Moj tadašnji partner me je pitao da li sam morala tolike potpetice da obujem? O daa, morala sam. 🙂

Posle ceremonije ulaska u svečanu salu usledio je prvi ples, ne znam uz koju pesmu. Bila sam baš uzbudjenja, cela generacija je bila prelepa, pripremalo se za to veče mesecima.
Malo ću premotati film ( ova priča mora imati i elemente sveprisutne cenzure).
Pamtim i govor direktora Gimnazije, da iako odlazimo iz nje, mi zapravo ostajemo zauvek gimnazijalci. Usledila su čestitke, razredni za to što je bila na čelu naše zajednice tokom četiri godine, tada je izjavila da je ponosna na nas i da ćemo joj ostati uvek u sećanju, pa ajde da joj i verujemo.

Mom drugu je bilo najzanimljivije što pije sa profesorom matematike koji ga je toliko proganjao, ali te večeri sve je zaboravljeno. Sa vinjakom u ruci nazdravili su obojica,i tako je moj drug ušao u svet odraslih.
Atmosfera je bila na vrhuncu, ide sentiš, pa red zabavnjaka, red roka i za kraj narodnjaci. Devojke su već izule štikle, a momci sakoe. Igralo se i pevalo. Bila je to naša žurka. Te večeri ljubav je bila prisutna u sali.

Svetla se prigušuju..Čuju se početne reči pesme „A sad adio„. Nastaje muk u sali, svi trčimo kod svog odeljena, grupni zagralj i suze same kreću. Sve ove godine su nam protekle brzo, nismo se sećali više nijednog ružnog momenta. Pogledom prelazim preko svakog iz odeljenja.
Generacija je uspešno maturirala. Čuje se:
Jednom odlazi svako,
Putem svog života, na rastanku samo srce kaže,
Ja ću se vratiti..“
Maturanti, srećno!