Anatomija naprednjačke destruktivnosti

Duže vreme na protestima viđam pesnika Jevđenija Julijana Dimitrijevića sa knjigom Eriha Froma Anatomija ljudske destruktivnosti. Tako je bilo i na protestu u sredu ispred čačanskog MUP-a, kada je u govoru dao kraće objašnjenje zašto se ne odvaja od ove knjige. Neželeći da čita direktno iz knjge, okupljenima je skrenuo pažnju na Fromov pojam nekrofilije koje je povezano sa predsedničkim uživanjem u tuđoj patnji. Te srede mi je, uprkos svim naprednjačkim nepočinstvima, izjava za trenutak zvučala pomalo preterana, ali smo već u petak dobili potvrdu njegovih reči.   Nadstrešnica, ta tragedija koja permanentno traje, oduzela je još jedan život bezmalo pet meseci nakon pada, ali je uprkos tome ceo dan bio ispunjen naprednjačkom lošom propagandom i nesuvislim potezima. Tako su u Rumi tokom odavanja počasti nastradalima, a nakon što se saznalo za šesnaestu žrtvu Vukašina Crnčevića, naprednjaci slavili uz trubače i pokazivanje srednjeg prsta učesnicima šesnaestominutne tišine. Za razliku od protesta u Beogradu kada su zvučnim oružjem rasterivali ljude tokom minuta tišine, ovog puta su udarili na pesmu i veselje, bez ikakvog obzira prema žrtvama. Na žalost, ovo je postao naprednjački šablon, pri čemu su sva sredstva dozvoljena zarad očuvanja vlasti. Ne postoji obzir prema nastradalima, pa ni živima– što je predsednik pokazao kada je upao u VMA da se pošto-poto slika sa imunokompromitovanim pacijentima iz Makedonije. Ni nasilje nije strano, čemu smo svedočili baš u Čačku nakon pretnji profesoru Matijeviću i upornom odbijanju institucija da slučaj reše. Dužina istrage je postala ravna saučesništvu. Međutim, to je samo deo nasilja koji su studenti trpeli tokom svih meseci protesta. Čak je i potezanje tog srednjeg prsta nešto što smo već imali prilike da vidimo od naprednjaka.

Čovek je prirodna abnormalnost rekao je From u jednom intervjuu, aludirajući na mnoge osobenosti koje ne delimo sa ostalim živim svetom. Jedna od tih abnormalnosti je i dvostruka agresivnost koja, prema Fromu, može biti benigna i maligna. Benigna, ili odbrambena, je ona agresivnost koja je urođena i koja je zajednička i za životinje i za ljude. Takvu agresivnost From smatra biološki korisnom, reaktivnom agresivnošću, a koja prestaje čim prestane i ugrožavanje. Javlja se kao agresivna reakcija na uskraćivanje slobode, na ugrožavanje našeg života, na sprečavanje zadovoljenja ljudskih egzistencijalnih potreba. To je prirodna reakcija kada nam neko preti, potkrada nas ili se zaleti automobilom u studente koji odaju počast nastradalima u Novo Sadu. Međutim, druga agresivnost koja se ljavlja kod ljudi –maligna– je ono što je specifično za ljude i ne javlja se kod životinja. Nijedna druga vrsta primata ne muči i ne ubija članove svoje vlastite vrste naprosto zato što u tome oseća zadovoljstvo. Ovakva agresivnost se manifestuje u dva ekstrema– sadizam i nekrofilija. Ovi principi maligne agresivnosti, pored očitih značenja, imaju i dublje strukturne konotacije. Sadizam jeste užitak u nanošenju povreda drugome, ali je ujedno i potreba za potpunom kontrolom nad nekim ili nečim. Nekrofilija nije samo želja za nečijom smrću, već je potpuno uništenje nečeg živog i kreativnog. Jedna vrsta osvete nad životom kao takvim od strane onih kojima život nije omogućio da budu kreativni na drugi način. Svako ko je intenzivnije pratio četiri jahača režimske propagande (Pink, Informer, Kurir, Novosti), kao i pojedine lokalne propagandne prilepke, uvideo je ovu nekrofilnu želju za potpunim uništenjem nečijeg života. Kada se Fromov sadizam i nekrofilija shvate kao želja za potpunom kontrolom i uništenjem neistomišljenika, dobijamo jasne obrise trenutne vlasti. Veselje uz trubače tokom odavanja počasti mrtvima, orgazmična sreća u studiju Informera nakon što je neko upotrebio zvučni top na mirnim demonstrantima, ili zloupotreba teško povređenih zarad političkog rejtinga, samo su zadnje manifestacije duboke maligne agresije koja je postala model vladanja u ovoj zemlji.

M. M. Ćurčić