Prethodni članak
Bagatelisanje kredibiliteta
Objavljeno 13/03/2020
Piše: Aleksandar Arsenijević
Nesporno je da javna ličnost, glumac, književnik, slikar… kao uostalom i svaki drugi čovek, ima legitimno pravo na politički stav, pa čak i partijsku pripadnost, ali!!!
Kada umetnik založi svoj kredibilitet i obraz u korist rušitelja svih društvenih vrednosti, samo po sebi se nameće pitanje šta je ostalo od stava besmrtne Nadežde Petrović da je prevashodna uloga umetnosti i umetnika da budu učitelji i vaspitači. Da li su umetnici, koji ime, prezime, lik i delo stave u službu gospodara Vučića, s koca i konopca skupljenih nazadnjaka i njihovih koalicionih saučesnika svesni, što bi rekla Nadežda, da umetnici moraju biti veliki učitelji, ne samo svoga nego svih naroda i da im je bogomdani talenat nametnuo obavezu da budu borci za napredak čovečanstva.
Kada je, svojevremeno, ovdašnji umetnik Božidar Plazinić, idejni tvorac bijenalne izložbe Biblioteka – otvorena knjiga Balkana, postao deo savetodavnog tima novoizabranog nazadnog čačkonačelnika, mnogi su to ocenili MrMijevom željom da se javnosti predstavi kao neko ko se ne opterećuje dnevnom politikom i stranačkom pripadnošću. Tim pre, ako se u vidu imaju Plazinićevi kritički stavovi povodom nazadnjačkog “ulepšavanja” Čačka. Doduše, izneti samo u uskom krugu prijatelja. Upravo stoga mnogi su ostali zatečeni kada je ovih dana obnarodovano da ime, lik i delo Božidara Plazinića, umetnika ovdašnjeg krasi SNS odborničku listu na kojoj preovlađuju likovi i likuše što godinama unazad u našem gradu slove za paradigmu nekulture, sumnjivog obrazovanja i bahatosti.
Drugim rečima, idejni tvorac svojevrsnog umetničkog dijaloga naslovljenog Biblioteka – otvorena knjiga Balkana, koji za cilj ima da premosti urvine i vododerine koje je tokom devedesetih za sobom ostavila politika, svoj mukom stečeni kredibilitet stavio je u službu partije na čijem čelu se nalazi neko ko je, ne tako davno, bio oličenje mržnje i ratnohuškačke politike, pa je za jednu srpsku glavu tržio sto muslimanskih. Neko ko je srbistanski parlament proglašavao sigurnom kućom za Ratka Mladića, a čiji poslušnici, u nastojanju da uguše svako kritičko mišljenje, danas zabranjuju izložbe karikatura, promocije knjiga i pale kuće novinara.
Imajući sve to u vidu samo po sebi se nameće pitanje kad je Plazinić iskren?
Kada potencira na dijalogu umetnika, između ostalih i sa prostora opustošenih nedavnim ratom, ili kada se vođen nekakvim nižim ili višim interesima svrstao, a da ne pocrveni, uz one kojima je za osam godina vlasti uspelo da uruše, opogane i obesmisle ama baš svaki segment srbistanskog ubogog društva.
Nije valjda da i on veruje u mogućnost seksa bez penetracije računajući na opštenarodno kratko pamćenje. A možda se on i slični njemu uzdaju da će kad’ nas prođe ova tmina, kako bi rekao pokojni Raško Jovičić, veruju u to da će opravdanje – morao sam – imati nekakvu težinu.
Samozvani akademski slikar Plazinic u svakom pogledu uklopio se u napredno drustvo.Materijalni interes na prvom mestu a sta ce neko da kaze za njega nije bitno.
Веома ниско од Вас, „чика“ Арсо. Почели се од општег начела да би „пујдали“ појединца. Обично се ради обрнуто, од збира појединачних случајева изводи се и дефинише опште начело. Не улазећи у „лик и дело“ г.Плазинића, по вароши се прича да је „онај“ атеље ту „квака“, некако не поменусте да уметника, осим у тренутној владајућој олигархији, има и у другим „камарилама“. При том служе истом циљу, да су на истом задатку, као и владајући, само носе други „дрес код“. Постоји и она трећа врста, коју владајући пошаљу међу опозиционе, обезбеди им логистику и они тамо купују време, усмеравају токове, често глумећи „веће католике од Папе“. Од 1968.и глумца Стеве, преко 1991. и „плишаног“ глумца до данас, сами наставите низ. До овог чланка сматрао сам да Вас треба вишеслојно ишчитавати али сада сам закључио да те вишеслојности нема, не постоји, и да је Ваше писаније само „пуста“ жеља да се и Ви представите као „уметник“, нечији учитељ. Ако Вас при том добро плаћају, немам ништа против, свако од нас има право избора, право да носи „свој Крст“. Доситеј Обрадовић је у наше крајеве донео просветитељство и кромпир. На жалост, „примио се“ само кромпир.
Ništa ti ne kapiraš moj Stracimire, ali možda ima nade za tebe dok stigneš na godine. Nama kojima su kultura i umetnost profesija odavno je postala muka od Plazinićevog kukumavčenja kako je pastorče svake gradske vlasti i kako mu moral i umetnička etika ne dozvoljavaju bilo kakvo javno političko svrstavanje bez obzira na cenu. I šta bi sad.
Поштовани г. „Чачанин“, не излажем сумњи да су „лик и дело“ г. Плазинића такви каквим сте их описали. Али како рече „чика“ Арсо, свако има право на лични став, припадност, на начин када, коме и за колико да се „прода“. Али овде се ради о начину на који је то виђење изнето у јавност. А изнето је у правом комесарском маниру и моделу „Гојка и Савла“. И проблем су „уметници“ који су уз власт. А они други ? Па и Нушић је, после годину дана затвора, постао „власт“, цео живот примао државну плату имао функције и све оно написао. Па хајде да „пујдамо“ и по Нушићу. Културни модел у Србији је непромењен још од када и како га је успоставио Радован Зоговић. Само се „технологија глуме“, кулисе и маске мењају. Преко 70% културних радника су ухљеби у директној служби режима и владајућој олигархији. Остатак кокетира, само иза малог броја појединаца стоје и дела и карактер. Власт се мења, ухљеби остају, нови долазе када „одумру“ постојећи. Све то и такво није оправдање за директан, комесарски обрачун са појединцем, а под маском „моралног чистунства“. Неко се „прода“ ликом и делом, а неко начином на који ствара „лик и дело“, ма колико инспирација и идеали за то били честити. Што се „културног“ Чачка тиче, још дуго он неће доћи на гране Ариља и Арлемм-а или Ивањице и Нушићијаде, где се, осим културног и привредног „естаблишмента“ и грађанство здушно укључује у пројекте. А да, Чачак је познат по свом ставу да је свима „антипротиван“ и то баштини као највећу културну вредност.
Сликар има право да бира коме ће припадати, али с обзиром да је до јуче био велики критичар актуелног српсконазаДНОг система, како одједном да промени мишљење и да дође до листе. Дакле мислим да је добио надокнаду и у сваком случају то је његов избор. Поштујем и за мене је он бивши академски сликар.
Kažem ja Stracimire da ti ništa ne kapiraš. Nije problem što je Bora Đorđevićc ili Božidar Plazinić prodao obraz i xxxx onima kojih su se koliko juče javno gnušali, problem je što je ovde postalo sasvim normalno da se kritika njihovog moralnog salta tumači kao, komesarski obračun u ime moralnog čistunstva. E zato moj „principijelni“ Stracimire, čuvaru Plazinićevog lika i dela ovde već decenijama važi pravilo da nije problem što nas Vladalac svakog dana gleda u oči, laže i pravi budalama, već je problem, kao u slučaju najsmešnijeg virusa, što je to neko to sluša i pamti. Kao što se pamte Borine u pesmi opevane ordinarne seljačine koje su mu danas pajtosi ili Plazinićevi stavovi o rimskom trgu, fontani, spomeniku Tanasku Rajiću, betonskim saksijama ispred Opštine, bagatelno plaćenoj „novogodišnjoj jelki“… ili o partijskim nameštenjima. A što se tiče toga da Čačak još dugo neće doći na, kako kažeš, grane Arilja i Ivanjice, jasno se vidi koliko si obavešten. Memorijal, Disovo proleće, Karusel… su Čačak odavno izdigli ne samo iznad „metropola kulture“, uz uvažavanje i dužno poštovanje spram entuzijazma organizatora, kao što su Arilje ili Ivanjica (nepoznanicu predstavlja na koju Nušićijadu misliš onu naprednjačku ili onu izvornu) već i iznad mnogo respektabilnijih centara kulture. Plazinićeva Balkanska izložba i simbolika koja je krasi vinula je Čačak na internacionalnu mapu kulture, ali kod Božidara preovladali ili šićardžijski interesi, protiv kojih se do juče „beskompromisno borio“. Možda je u pitanju obaveza prema čačanskim „mecenama“ koje su finansijski pomagale realizaciju njegovih projekta, koje se danas u našem gradu za sve pitaju i o svemu odlučuju, dok na drugoj strani njihov lični kredibilitet u ovo predizborno vreme Čačanima ne uliva neko poverenje zbog čega su im neophodna „zvučna“ imena na izbornoj listi ne bi li kamuflirali sopstveni dilentatizam. Čini se da Plazinić nije čuo onu narodnu o đavolu i sadnji tikava. Stoga dragi naš Stracimire mani se ćorava posla i odbrane nečeg što svako ko ima imalo obraza neće ni pomisliti da brani.
Meni sve ovo liči na to da se Božo odlučio da se učlani u četnike ’48. Ono što je on uradio je isto kao da je Tomas Man posle svega što je mislio, rekao i napisao o nacistima podržao Hitlera. Samo sve nešto mislim da to ne dopire do Stracimirovog zabetoniranog radikala koje speed ova kog mozgića.
Tako je to kad zabaguje telefon:
Samo sve nešto mislim da to ne dopire do Stracimirovog zabetoniranog radikalsko-espeesovskog mozgića.
Поштовани г. „Чачанин“, Ви као да не желите да проникнете у оно што пишем, већ вођени „заслепљеношћу“ од Плазинићевог поступка и одлуке, све који не мисле као Ви проглашавате браниоцима Плазинића лично, као и његовог „лика и дела“. Плазинића не браним и у опште ме не инересују уметници који мисле да су „Богом дани“ а да држава или власт мора и треба да финансира њихове пројекте и замисли. Такви мисле да „тржиште“ и јавност није меродавно за вредновање њиховог дела јер смо „сељачка! земља која нема појма о „високој“ уметности, коју обично Они стварају. У свом писању осудио сам овакав начин обрачуна са појединцем. Никада то не би овако, јавно радио, као што то ради „чика“ Арсо. Типичан комесарски обрачун у маниру „Војко и Савле“. Готово се да закључити да је жеља „чика“ Арсе да и он буде „Уметник“ и нечији учитељ па да напросто жали што га је до јуче „демократски“ саборац напустио и ухлебио се а да при том јавно није познато „за колико“ или „за шта“ је обавио трансфер. Рекох већ, по чаршији се прича да је ту онај атеље „у игри“. Прочитајте у Политици, има на „он-лине“, текст нашег суграђанина Оташевића о „Мити Пауку“. Замислите да је Оташевић јавно навео име и презиме човека, Чачанина, о коме се ради. То би надмашило све тренутне чаршијске приче. А мирне душе је могао. Постоје ствари које се не раде и оне су одраз васпитања и професионалног кодекса. А лично немам позитивно мишљење о новинарском раду тог новинара. Да закључим, не браним то што ми импутирате, већ негодујем на комесарски и некултуран начин обрачунавања у јавном простору. А све под ореолом „моралног чистунства“. Можда интервју са Плазинићем, што да не !
E baš si našao koga da uzmeš za primer, čoveka čiju decu je magistar Ilić svojevremeno nazvao socijalnim slučajevima a njega izvređao pred kolegama tako što ga je optužio da se odao piću i alkoholu a koji je preko svega ćutke prešao. A zašto jer je od one fele koja je dresirana da ćuti i podvija rep pred svakom vlašću ktijući se iza oprobanog recepta neki ljudi, neke pojave. Ali pošto vidim da čitaš Politiku čija udvorička uređivačka politika se nije promeniula od Broza pa do naŠih dana već se samo smenjivali oni na vlasti koje treba slušati i u čijem interesu treeba pisati, mislim da je uyaludan posao tebi bilo šta objašnjavati. Uostalom kada toliko držiš do novinarske etike zašto svoja pisanija kojima braniš lik i delo umetnika prodanog obraza ne objaviš po punim imenom i prezimenom, kako to čine Stojan i „čika“ Arso, ne verujem da ih Ozonci ne bi objavili.
Поштовани г.“Чачанин“, ако се Ви „бавите“, као професијом, културом и уметношћу, у Чачку, „кукала јој (им) мајка“. И шта кажете, зашто не објављујем под пуним именом и презименом ? „Ругала се сова сјеници да има велику главу“. Као што и Ви не објављујете под именом и презименом, тако и ја имам валидне разлоге за исто. Када би сучелили те разлоге, закључили би да су моји разлози куд и камо валиднији од Ваших. „Узалудан посао“, је Вама објаснити да уопште не браним појединце, ни Плазинића ни Оташевића, већ принципијелно негодујем над „комесарским“, јавним обрачуном у маниру инквизиције. Као и у инквизицији, појединац је немоћан да се брани, да било шта одговори јер „виртуелна гомила“ све зна а притом је и жељна „крви“. Као што рекох, неке ствари се не раде, без обзира да ли је „жртва“ доказана „вештица“ или се „спаљивање“ ради из превентивних разлога. Како је Ваш начин обраћања „пљувачки“, а са самопрокламоване „надобудне висине“, нећу Вам више одговарати, да бих Вам оставио времена да и по другим објавама просипате „бисере пред свиње“.
Ne sećam se nešto te tvoje principijelnosti kada su neki drugi ljudi ovde bili predmet orkestrirane hajke, recimo Stojan Marković po kome su pljuvali svi od magistarskog dueta Ilić pa do ovih sad bića koja vladaju gradom. Džaba ga krečiš Stracimire i nikao da ukapiraš da što se više gicaš dublje ti ulazi. Volim i ja tebe.
Изгледа да ова ГУЛИЈА не рађа никога више осем УМЕТНИКА ПОЛИТИЧАРА НОВИНАРА и осталих јелте високо вреднованих мислилаца који смишљају како да учине живот народни што лепшим и удобнијим наравно без неког напињања муда. Ето њихова дела се свакодневно објављују вреднују трпају на високе пијадестале да би они сами себи пљескали. О осталим професијама нигде ни речи у јавним гласилима, пардон заборавих да ту метем и ове стралете које су такође високо вредноване јер су редовно у посленичким јавним гласилима са својим истакнутим уметним квалитетима нако на изволте. Него изгледа да су овоме народу сви одреда докурчили.
Ajde ti kod tvog ćosavog vojvode da te metne u džipa i poduči onome što su ga naučili u Zenici.
Видим да си са искуством и упознат па настави.
A ne to vi smradikali treba da učite od vašeg vojvode Vojke jer kažu da vama lakše ulazi pola metra u xxxx nego mikron u glavu.