Бајка о боксеру

За присталице власти све је јасно, Вучић је „највећи државник у Европи тренутно, али нажалост, Србија не може у тој снази да га прати“. Проблем је, дакле, само у томе што остали не могу да га прате. А да могу, ех, где би нам био крај

У друштвима замореним ратовима, угроженим разним врстама насиља, социјално и културно деградираним, људи, у очају, решење или спас често траже у неком ко ће да мисли и одговара за њих, у неком неприкосновеном ауторитету, вођи, некој врсти диктатуре.

Ову реченицу, која хируршки прецизно одсликава стање у друштву и најновију кризу у односима Београда и Приштине, затегнуту до ивице пуцања, написала је историчарка Латинка Перовић за НИН још у фебруару 2014, осам година и десет месеци пре него што је преминула, 12. децембра ове године. А њене речи и данас звуче као да су изговорене јутрос, уз прву кафу, после најновијих вести да су Срби на северу Косова поставили барикаде у страху од упада косовске полиције, да је Аљбин Курти најавио да ће Косово ове седмице поднети захтев за чланство у ЕУ, да Александар Вучић поручује да ће 15. децембра, када овај број НИН-а већ буде у рукама читалаца, Влада Србије донети одлуку „о упућивању захтева за одлазак припадника српске војске на КиМ“, да немачка шефица дипломатије Аналена Бербок сматра да је то „неприхватљиво“, док присталице власти хвале одлучност и храброст „врховног команданта“, а критичари оцењују да те приче служе само за „унутрашњу употребу“…

У атмосфери у којој би једна шибица могла да упали ново буре барута на тлу Европе, најгоре је Србима са севера Косова, мада у недостатку правих информација није лако никоме. Осим онима који су спремни да нас уверавају да је ово што се дешава најбоље што је и могло да нам се деси. У јутарњем програму на Пинку Огњен Карановић из Центра за друштвену стабилност, једне од стотина владиних невладиних организација, изнео је свој „објективни суд, ни по бабу, ни по стричевима“ да је Вучић „можда и највећи државник у Европи тренутно, али нажалост, Србија не може у тој снази да га прати“. У томе је, дакле, проблем. Што ми остали не можемо да пратимо највећег државника. А да можемо, ех, где би нам био крај.

На истој телевизији, само у вечерњем термину, за оне који су преспавали јутарњи програм, гледаоцима је актуелну ситуацију у свом стилу дочарао Драгослав Бокан, некадашњи командант „Белих орлова“, сада председник Института за националну стратегију, још једне владине невладине организације. „Наш председник је, као боксер, ескиважом успео да избегне све ударце. Јер, када председник Вучић каже да неће отићи на Самит (ЕУ – Западни Балкан) у Тирану, па онда оде у Тирану, па то је победа! Када је рекао да неће ићи у Тирану, ударио је шамар онима који су одједном схватили да без његовог присуства та прича о Отвореном Балкану и ЕУ губи сваки смисао, а онда, када су већ почели да се прилагођавају његовом недоласку, он одједном долази. Он, дакле, два пута удара противника тамо где он не очекује и кад не очекује. Неочекиваним потезима он мења ритам кад противник то не очекује. А најважније од свега је да Срби могу да почну да верују свом председнику да оно што он говори није само стратегија и тактика“, у даху је, као напамет научену песмицу, издекламовао Бокан.

Биће да је проблем што у Србији не живе само Бокани и Карановићи. И што нису сви на реч поверовали у тврдње да нико пре Вучића није имао храбрости да затражи повратак дела српских снага на Косово. Зар је могуће да су баш сви, као по команди, заборавили да је такав захтев Кфору званично упутио премијер Зоран Ђинђић пре скоро две деценије, почетком фебруара 2003, пет-шест седмица пре него што ће бити устрељен. То Сандри Божић очито није сметало да твитне: „Нико пре Вучића није тражио повратак Војске Србије на КиМ“. И не зна се шта је горе, што Божић то није знала, што је свесно слагала или што ће да се евентуално вади како у то време није ни постојала Војска Србије, већ Војска СРЈ. На страну што су тада, по ономе што пише у Резолуцији 1244, постојали разлози за такав захтев Кфору, а данас и Вучић зна да од тог посла нема ништа, јер и пре него што је захтев послао каже да зна „да ће тај захтев да одбију“.

Ма, није ни важно, наћи ће се сигурно неко ко ће да нам објасни да је тиме Вучић још једном поразио све противнике. Једино је проблем што власт све, па и сопствене грађане који не мисле као она, сматра противницима. Остаје само да се види да ли ће, у Бокановом стилу речено, неистомишљеници бити поражени класичним или техничким нокаутом. На поене су већ изгубили, јер да се свака година власти СНС-а рачуна као један поен, судија у рингу би већ одбројао до 10, прекинуо меч и прогласио победника.