Bal pod maskama

d trenutka kada su master Toma i mali Alek okrenuli ćurak naopako, shvativši da od radikalskog nacoškog talambasanja nema selameta, ni jednog momenta se nije dovodilo u pitanje da li će se ispod njihove groteskne evropejske maske ukazati ono lice koje smo gledali devedesetih. Pitanje je bilo samo kada će se to dogoditi. Od kada je uz finasijsku podršku tajkuna, mafijaša i kriminalaca osnovana SNS, kako to 17. jula 2012. nadahnuto izjavio Aleksandar Martinović, tada ljuti radikal a danas šef SNS poslanika, uveravaju nas kako je, suprotno teoriji a bogami i praksi, zaista moguće da Vučić sa dlakom promeni i ćud kao takav on niđe veze nema sa onim Vučićem što je pokojnom Ćuruviji javno obećao da će mu se osvetiti za sve što je pisao o njemu.

Za svo to vreme ono što gospodar misli, a nije uputno da to javno kaže, govorili su likovi poput pomenutog Martinovića, Rističevića, ili našeg dičnog tuzla-guzla poslanika – poverenika. Pa bilo da je reč o nejakoj opoziciji ili medijima koji ne pristaju da učestvuju u vođinom imaginarijumu. A sve to sa ciljem da se vođi što dublje užetoniraju. Valja na vreme izgraditi pozicije unutar partijskog stada pred neke nove izbore. Nisu li slobodnomisleći, koji su mnogo toga preturili preko glave, umeju da prepoznaju simptome tiranije a zanavek raskrstili sa strahom, oduvek predstavljali opasnost za autokrate i političke manipulatore?

Da maske imaju ograničeni vek trajanja uverio nas je i čačkonačelnik Milunčić, što se dve i po godine uz nadčovečanske napore predstavljao kao urbani lik koji se uzdigao iznad partijskog mulja kojim se okružio ili su ga okružili. Borio se siroti Milunčić kao lav da zamaskira ruralni mentalitet, sujetu i komplekse, a onda su nas jedno javno trljanje ušiju i besramna laž povodom zagađenja Lupnjače i Morave podsetili na ispravnost one narodne – s kim si takav si. A kada se tako nešto dogodi tu su naprednjački botovi i “prijateljski” mediji da beskompromisno stanu u odbranu onoga koga je u čačkonačelnički kabinet donela poplava, a preti mu opasnost da ga iz njega odnese Lupnjača, što se da pregaziti a da se obuća ne ukvasi.

Stoga ne čudi botovski savet da svi koje ne fasciniraju nemerljivi rezultati Milunčića i njegove naprednjačke družine treba da potraže neko drugo mesto za život. Nije li svojevremeno i u Nemačkoj počelo identičnim savetima svima kojima se ne dopada koncept jedna nacija, jedna partija, jedan vođa, a završilo se sa krematotrijumima? Uostalom nisu li se svojevremeno master Toma i gospodar Vučić pajtašili sa Le Penom koji je zagovarao slične ideje.

A može biti da su to bili neki drugi Toma, Alek, Martinović, tuzla-guzla… kojima intelektualni kapaciteti ne dozvoljavaju da skapiraju da je ne pristajanje na njihovu ideologiju stada pitanje lične higijene a ne hrabrosti.