Беседа Владана Матијевића

Озон пресс објављује беседу Владана Матијевића коју је одржао синоћ у Нишу приликом уручења Награде „Рамонда сербика“.

Никада нисам био у Венецији, али сам још у детињству чуо за име тог града на води. Мајка се из ње вратила и донела сувенир, гондолу од пластике. Укључила ју је у струју и разнобојне сијаличице су засветлеле. Под балдахином је седео заљубљени пар, до непристојности припијен, а на средини је стајао високи веслач мршавог стаса, сав у црном. И док је пола СФРЈ поседовало гондолу са балерином, која се уз механичку музику из црне кутије у малим трзајима лагано окретала, због мајчине жеље да мало ушпара, наша кућа је имала нему гондолу без заносне девојке у краткој белој хаљиници. Многобројне разгледнице са Дуждевом палатом не би повратиле моје поверење у мајчин добар укус, да се на једној није налазио плато испред Цркве Светог Марка, по којем је између видно срећних људи скакутало на стотине голубова.

Неколико година касније, изгнаник из Совјетског Савеза Јосиф Бродски први пут је шетао тим платоом. Бродски, у земљи комунизма осуђиван због беспосличарења и паразитизма, а са адресом у Њујорку уважени песник, добитник Нобелове награде за књижевност, заљубио се у Венецију и читавог живота се у њу враћао. Увек зими, јер лепота, написао је он, на ниским температурама јесте права лепота. Када је средином деведесетих преминуо, по последњој жељи Бродског, његови посмртни остаци су пренети из Америке на гробље Сан Микеле у Венецији. У својој књизи есеја Водени жиг, Јосиф Бродски се осврнуо и на гондоле. Запазио је да се у њима више не возе они због којих су оне смишљене, млади заљубљени парови. За младе су оне постале прескупе, па се у гондолама могу видети углавном оронули мушкарци и климактеричне жене, које се упињу да што више личе на Јулију из Вероне. Oво је моја претпоставка, не кривити Јосифа Бродског и за мушки шовинизам.

Када је Надежда Петровић била у Венецији, из високих димњака, који су се те 1914. године још увек могли видети по ободима града, вио се црн дим. Вожња гондолом није била недостижна обичном свету, па ни за сликарку из Србије, која се њоме возила са млађим братом Растком. Шеснаестогодишњи дечак је ћутао и широм отворених очију гледао око себе. Високи мршави гондолијер је полако веслао, за појасом му је био мали бодеж. Напред се налазио фењер, ту су били и немарно смотан дугачки конопац и изобијана метална посуда. Ни у тој, као ни у гондолама које су промицале мимо њих није било балерине. Један старац у пругастој мајици поносно је седео у новом чамцу, стискао је два весла и из свег гласа певао О, соле мио.

Надежда је тог дана, у преподневним часовима насликала уље на картону, невеликих димензија, и била сигурна да је створила вредно дело. Назвала га је Фасада цркве св. Марка у Венецији. Иако се мало ликовних зналаца у Србији позитивно изјашњавало о њеним радовима, није више сумњала у квалитет својих слика. Била је у праву, коју деценију касније том делу нико неће оспоравати вредност. У правцу кљуна гондоле, којом су Растко и она пловили, налазило се Острво мртвих. Надежда није знала име острва, али њено расположење било је у складу с њим, јер су се од царске Вијене све гласније чули ратни бубњеви. Нови погром српског народа био је неизбежан, читава земља могла је позајмити име, ако не од тог острва, а оно од најпознатијег венецијанског моста.

Љубав коју је осећала према домовини док је у Минхену учила школу – и писала ох, како бих те загрлила Београде бели – годинама се само увећавала. Бројне муке, неразумевање и подсмех на које је често наилазила у Србији, нису утицали на њен патриотизам. Љубав уметника према родној груди често је непојмљива и обично већа од зала којима ускогруда средина уметника за живота дарива. Песник Јосиф Бродски био је изложен репресији КГБ-а. Био је и у затвору, и у затворској лудници, и депортован је на север, на крају је и протеран из државе. Можда Венеција јесте најлепше место на земљи, и можда је Бродски зато тражио да буде сахрањен на њеном гробљу, а можда је пак желео да буде упокојен ту јер га је Венеција зими подсећала на родни Петроград?

Надежда Петровић је у Венецији обилазила галерије, музеје, концертне дворане… Већ навикла на смрад устајале воде, влагу и бројне комарце, уживала је у карневалима, у ватрометима, у осмесима Латина... Танки шал, којим је била заогрнута док се у тишини возила венецијанским каналом, крајем је упао у мутну воду и она га је увртала и цедила. Надеждине проблеме са шалом посматрао је бели голуб, клатио се и невешто одржавао да не падне. У Венецији, препуној птица различитих боја и поверења према људима, он је слетео на добро познати, у облику шестозубог чешља метални прамац гондоле. Надежда му се осмехнула и одлучила да прекине боравак у Италији и врати се у Србију, на нестајање угрожену. Била је сигурна да је тај голуб долетео из њене сиромашне земљице, и да у том рајском месту са око четири стотине педесет палата и четири стотине камених мостова, њу тражи и позива назад.

Недуго после вожње гондолом већ је била у пољској болници. Топови су грували, земља се тресла; на венецијанско стакло, огледала и маске заборавила је. Запах крви и гноја је притискао, њена болничка униформа била је обојена у тамноцрвену боју. Један војник је био у самртном ропцу, други је страшно кркљао, једном је гангрена захватила ноге, другог је тресла грозница, она је трчала од једног до другог. Један је био без руке и ноге, други без обе ноге, један је био без лица, другом је испао дроб, она је трчала од једног до другог. Један је јаукао, други дозивао мајку, један је псовао живот и судбину, други је клео краља и цара, она је трчала од једног до другог и знала да највише пате они што ћуте, па је трчала и њима да помогне. Својој породици је писала да су борбе страшне, очајничке, да се воде на истребљење, да је у неким четама од 450 људи остало 120, да је за четири дана у болницу приспело четири хиљаде рањеника. Када је једног дана у великом шатору видела двадесет тешко рањених официра плакала је, јаукала и кукала. На смрт рањени, обогаљени ратници су стискали зубе и њу тешили, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо…

Ваздуха је понестајало, боје су се усковитлале. Нисам рекао да се најпознатији мост у Венецији зове Мост уздаха, и вероватно сам још много тога важног заборавио, али нешто ћу ваљда и казати, подупрет подацима и слутњама. Надежда је помагала рањеницима, Србији је помагала да опстане, притом је сваки предах користила да слика, не би ли и у тим тешким условима изнова испољила свој таленат, помажући тако и будућој Србији да се у данима који ће доћи сврста у уметнички зреле земље. На њеном штафелају једна за другом настајале су слике, време ће показати, за српску културу од непроцењиве вредности. Једног мартовског дана, на картону димензија 46×49 цм, насликала је своје последње ремек-дело Ваљевску болницу. И видим је смртно оболелу од пегавог тифуса, како са својим старим пријатељем Бранком Поповићем, од исте пошасти болесним, пије ракију до касно у ноћ и разговара о модерном сликарству, не скривајући да је задовољна животом и својим постигнућима.

Неки подаци у овој причи су непроверени, поједине тврдње нису беспоговорно тачне, али суштина је, мислим, осветљена. Надежда Петровић се снагом мишица, не жалећи живот, борила за слободу свога народа, и свим срцем се борила за слободу ликовног израза, јер желела је да српска уметност постане део савремене европске уметности, да не заостаје за њом. Својим радом је очитовала да слика не треба да личи на фотографију, да прича не треба да личи на документ, а зарад тога да се у њима прикаже оно што је скривено, оно што је важно, оно због чега живимо. Иако се на крају овог текста прозири моја тенденциозност, ја говорим истину: боје на фасади велелепне Цркве Светог Марка у Венецији тамне су, и небо изнад прелепих купола је хладно плаво, а боје поређаних шатора у дворишту ваљевске болнице, у којима несрећни српски младићи умиру, и боје предела около шатора, топле су и светле. Жуте, окер и наранџасте, са доста беле, оне што је чиста попут перја са груди голуба.

Beseda Vladana Matijevića na otvaranju nove zgrade biblioteke