Borka Pavićević i Basara o časopisu Gradac

 Danas je preminula Borka Pavićević, dramaturg i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. Ponavljamo njen tekst koji smo objavili  6. maja 2017. godine kada je pretilo da Čačak i Srbija ostanu bez časopisa Gradac.

Jedan od najcenjenijih srpskih časopisa za književnost, umetnost i kulturu “Gradac”  koji već četrdeset godina izlazi zajedničkim snagama čačanskog Doma kulture i Umetničkog društva Gradac, po svemu sudeći preživljava svoje najteže dane. Dom kulture je smanjio sredstva za izdavanje časopisa a isto to je uradila i država, koja je nedavno, odlukom komisije, prepolovila iznos za štampanje lista. O značaju lista Gradac javno su prozborili Borka Pavićević i Svetislav Basara u listu Danas. Prenosimo njihove stavove. 

Borka Pavićević:  Još jedan korak ka potpunoj provincijalizaciji

Subota, dvadeset i deveti april, Ibarskom do Čačka, pa za Užice, pada kiša, ali da je ne znam šta padalo sa neba, i da su se svi dali u bežaniju, ne bi moglo biti uzrokom tolikog reda putnika kao što je preka potreba da se „za praznike“ ode na Zlatibor ili do Crne Gore. Nema takvog puta kao što je Ibarska magistrala sa svim „usputnim naseljima“; nisu se pravili putevi ka selima, tako da su se žitelji slegli ka glavnom i jedinom putu, te tako „urbanistički“ izručeni postojećem „krvotoku“, po njemu se vladaju domaćinski, obavljaju svakodnevne poslove, pretrčavaju do komšija, kupuju i prodaju u malim usputnim radnjama, dovikuju se iz sveg glasa jer se od tutnjave kamiona drukčije ne čuju. Cela trasa pokazuje vrhunac preživljavanja i snalaženja, blesne ponekad uređeno domaćinstvo, tek toliko kao primer poređenja za moguću uređenost i lepotu.

Na izmaku četvrtog i početkom petog sata od polaska iz Beograda približavamo se Čačku, sto četrdeset i peti kilometar od Beograda. U tom gradu izlazi časopis za književnost i kulturu „Gradac“, osnovan 1974. (Dom kulture Čačak i Umetničko društvo „Gradac“) i čiji je 200. broj bio posvećen Miroslavu Krleži. Tim povodom Branko Kukić, urednik „Gradca“, posle četrdeset godina njegovog izlaženja kaže da je „Gradac“ „slika posledica, ali i otpor nesrećnim, burnim godinama obeleženim tumbanjima, zabludama, obmanama, rasulom, lažima koje su postale istina i opsenama koje danas doživljavamo kao realnost“. Zato Krleža. Generacije su odrastale, obrazovale se i inspirisale sadržajima „Gradca“.

Njegov urednik Branko Kukić obavlja misiju institucija, timova, instituta, univerziteta. Nemoguću misiju dostojnu najvećeg uvažavanja i divljenja. Ministarstvo kulture Srbije dodelilo je na ovogodišnjem konkursu svotu, sto sedamdeset i jednu hiljadu (i jednu), časopisu „Gradac“. Ova odluka dostojna je svakog odbacivanja i nepoštovanja. Ona je štetna po umetnost, kulturu i obrazovanje. Još jedna propuštena prilika da se sadašnjim i budućim generacijama omogući uvid u dostignuća, misao i saznanja savremenog sveta. Još jedan korak ka potpunoj provincijalizaciji i razgradnji, ka odsustvu iz tekovina civilizacija i kultura, a time i iz autorstva i mogućnosti stvaranja novog.

Grad Čačak nema mogućnosti da ozbiljnije pomogne časopis (?) po kome je upisan kao kulturno mesto i mesto u kulturi. To što se „Gradac“ izvio iz Čačka i bio osnovica svakog razgovora o demotropolizaciji i demokratizaciji kulture, to očigledno nije uporište njegove dalje misije. O čemu se, dakle, radi „na lokalnom nivou“ i na republičkom. Očigledno o tome da se kritička misao i intelektualna pregnuća kao uslov unapređenja stvarnosti svedu na minimum. Kako onda očekivati maksimum kada je reč o načinu na koji građani ove zemlje žive i opstaju.

Basara: Komisija, Gradac, Keruak

Savremeni čitaoci, naročito mlađi, danas jedva da mogu shvatiti o čemu se uopšte radi u romanima poput „Na putu“ ili „Darma lutalice“ i otuda nije čudo što je Keruak ostavio više traga u istoriji rok muzike (Morison, Dilan, Tom Vejts) nego u istoriji književnosti

Svi ste, pretpostavljam, čuli za časopis Gradac. Onima bolje upućenim u stvar ne treba – a neupućenima ne vredi – objašnjavati šta je sve tokom proteklih četrdeset i kusur godina Gradac uradio za srpsku kulturu i koliki je njegov značaj, ne samo u našem ataru, nego na čitavom području srpskohrvatskobošnjačkocrnogorskog jezika.

E, tom i takvom Gradcu visoka kulturpopečiteljstvena komisija za “finansiranje periodičnih publikacija iz oblasti umetnosti i kulture” ove godine je udelila 191 (i slovima sto devedeset i jednu) hiljadu RSD. Napominjem da je ista ili čak veća suma dodeljena i periodičnim odštampotinama za koje, osim članova redakcije i članova komisije, niko nikada nije čuo niti će – kako stvari stoje – ikada čuti.

Nedavno je iz štampe izašao – cinik bi rekao uprkos naporima ministarstvene komisije da ne izađe – najnoviji broj Gradca posvećen Džeku Keruaku, američkom piscu čiji su stil i poetika izvršili određeni uticaj i na “našim” prostorima, vidljiv u delima Mome Kapora, Mike Oklopdžića i Toze Vlajkovića. Uobičajilo se smatrati da je Keruak rodonačelnik ili bar predvodnik takozvanog bitničkog pravca/pokreta u književnosti, umetnosti uopšte, iako je sam Keruak (s pravom) poricao da tako nešto postoji.

Pojam “beat” (u slengu – “poražen” ili narodski “sjeban”) mogao bi se inače odnositi na Keruakov život jer je – uprkos tome što je Keruak “beat” radije povezivao sa pojmom beatific (blaženi) – njegova biografija bila daleko od blaženstva. Takođe se uobičajilo (pogrešno) smatrati da je proza Džeka Keruaka jebivetarska (ko zna koja po redu u istoriji književnosti) pobuna protiv okamenjenih konvencija i otupelosti društva korumpiranog blagostanjem i da je sve to u suštini jedna velika oda seksu, drogi i rokenrolu, čega naravno, u Keruakovim pisanijama, naročito ranim, i te kako ima, ali ima i mnogo, mnogo više od toga. Nije Keruak Ameriku i svet njegovog vremena (pedesete-šezdesete XX veka) posmatrao kroz ružičaste naočari halucinogenih droga – koje je, doduše, povremeno koristio – nego je svetsko rasulo, koje je već počinjalo da uzima maha, sagledavao u svetlu Špenglerove Propasti Zapada, a izlaz iz tog začaranog kruga pokušavao da pronađe u prihvatanju istočnjačkih doktrina, naročito budizma, istovremeno se panično plašeći bauka komunizma i mogućnosti da mu Sovjeti primenom Pavlovljeve “nauke” isperu mozak.

Savremeni čitaoci, naročito mlađi, danas jedva da mogu shvatiti o čemu se uopšte radi u romanima poput “Na putu” ili “Darma lutalice” i otuda nije čudo što je Keruak ostavio više traga u istoriji rok muzike (Morison, Dilan, Tom Vejts) nego u istoriji književnosti, tako da Nobelova nagrada dodeljena Dilanu dobrim delom (i posthumno) pripada i Keruaku. Svakako treba pročitati ovaj temat. Ako ni zbog čega drugog, a ono u inat komisiji.

Novi broj časopisa Gradac posvećen Džeku Keruaku