Prethodni članak
Čarobne reči: stid i odgovornost, za koje vlast ne zna
Piše: Biljana Stojković
Parafraziraću sasvim tačnu konstataciju Vitomila Zupana od pre više od pola veka: odgovornost je čarobna reč; kod nas niko ne želi da ima posla s njom. Zamisao da se na odsustvu svake ljudske i društvene odgovornosti gradi država jednaka je verovanju da možete napraviti soliter od peska, učiniti da laž postane istina, nahraniti gladne jednom korom hleba, ili noć pretvoriti u dan. Ukratko, jasno je da bez čvrste društvene supstance ne može biti sazidana funkcionalna država.
Više puta sam rekla da osnovni zadatak u procesu popravljanja države jeste vraćanje osećanja stida u naše društvo, jer stid je osnova za razvijanje individualne odgovornosti za bilo kakvu svinjariju koju učiniš za državu, u ime države, prema građanima, ili u ime njih.
Imajući u vidu da se naprednjačka vlast zasniva na kreiranju haosa i neprekidnih trusnih poremećaja u svakoj klici koja može izroditi čvrstu zajednicu, potpuno je logična njihova tendencija da se kroz medije, javne ustanove i politiku promovišu blud, nekultura, korupcija, nepoštovanje, odvratan rečnik, nasilje – jednom rečju, brisanje stida.
Šta želim reći ovim tragičnim opisom stanja u kom se nalazimo?
Osnovna poruka protesta Srbija protiv nasilja, srž svih zahteva koji su ispostavljeni vlastima, ubada u sam centar naših problema – traži se odgovornost! Nisam rekla bilo šta novo, ali možda je zgodno svesti stvari na njihovu suštinu. Napipali smo, i građani i opozicioni političari, šta jeste kancer sa metastazama koji nas jede, razara i poništava.
Sve ovo su razlozi zbog kojih protesti ne smeju stati. Ili se lečimo ili nestajemo. Beskompromisna borba je jedini put i naš društveni usud. Poruka i za građane i za opoziciju uključenu u organizaciju protesta je takođe jasna – borba se mora pojačati. Verujem da su mnogi spremni za radikalizaciju, za ulivanje veće snage i volje, za upornost i noći pod otvorenim nebom. Znam mnoge koji to definitivno jesu.
Veliko je pitanje da li se stid može uliti nekome ko takve osećaje nema. Za političku elitu utopljenu u dosad neviđenu dekadenciju, bez granica i srama, odgovor je jasan, tj. izlečenja nema. Ima i onih zabludelih, žrtava režima koji su na sebe preuzeli ulogu krivca i saučesnika, koji su dugo vremena lagali sebe.
Za njih će doći dan prosvetljenja, platiće cenu sopstvene samoobmane kroz najveći osećaj stida. Za nas ostale, one koji su više od deset godina živeli otvorenih očiju, potrebna je vera u nešto van sopstvenog ja, buđenje iz letargije i cinizma. Eto, to nas čeka na jesen – borba za te čarobne reči: stid i odgovornost.
Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno
_______________________________
FANTASTIČNA TEMA I ANALIZA POJMA ODGOVORNOSTI
Upravo taj pojam i njegova realizacija u praksi nama nedostaja. Ona zaprvvo nikad nije ni postajala, zašto se i inulo prethodna dva Veka? Nije narod ginuo, u molionskum ciframa, što je voleo Srbiju. On nije ni zanao šta znači država i kako funkcioniše! Narod, pretežno sirotinja, je ginula jer ga je vlast i tupoumna politika terala. Sećate se one istine. Za vreme prošlih stradanja, seljak je davao sina jedinca za front a gazda vola. Zar se to može? Kako da ne u Srbiji sve blesavo može. Tako da svi epovi i priče su samo mitovi koji nam se obijaju o glavu. To nam je i Gete rekao. Srbija u XXI veku još nema granice i funkcionalnu državu.
Da nismo džaba ginuli danas bi nas bilo 18 d0 20 miliona duša. E gospodo uvek se natalitetom čuva zemlja, a ne atomskim bombama! Šta rade drugi oko nas? Oni ćute,imaju dugoročnu ideju i množe se, kupiju naša kuće, zamlju i teritoriju. A mi juriš braćo ja za vama! Najpametniji i naodgovorniji mladi, koju su shvatili poentu ove tragedije odlaze bez povratka.
I danas svaka vest u namedijima neki pomen junacima poginulim od Kosovskog Boja do Čegra, Cera, Soluna, Sutjeske, Sremskog Fronta,Cazinske Ceste i tako unedogled.
Pa koji je smisao svaga?Dok se tih zabluda i ludila ne oslobodimo neće nam biti dobro.
Ali otprilike da je već kasno jer mi ne možemo da izvršimo korenite reforme ove naše jadne države jer ovde caruje kolektivna laž ispletena ludilom. Svi to znamo ali nema nikoga da to javno kaže i pruzme odgovornost za korenutu promenu sopstvene kolektivne svesti da bi formirali zdrav pogled u budućnost.
Eto od mene toliko.
REKOH I SPASIH SVOJU DUŠU.
Ne u crkvi, već kroz živu reč pokajanja. Jer najpre bi reč Božija.
Naše društvo je školski primer kako je lični interes nadvladao svaku ideju o milosrđu, zajedništvu i opštem dobru kojim nas uči religija. A nas Srba, prema ispitivanjima javnog mnjenja ima oko 82% pravoslavaca. U ovako konfuznoj situaciji dolazi do odumiranja društvenog bića a nacija i država nam se približavaju ambisu gde nam nema povratka u normalan život.
Ta bezimena opoziciona snaga /ćutologa/ ima podršku veću od zbirne podrške svim parlamentarnim grupacijama, što opet govori u prilog toga da je narod sam definisao okvir idejni pravac spasenja.
Ukoliko želimo da promenimo ovaj nakaradni sistem i da uspostavimo jedan pravedniji poredak u kojem je nosilac društva srednja /radnička klasa, ljudi koji žive od svoga rada/, to su bravari, električari, zidari, vozači, poljoprivrednici, onda je potrebno da se shodno tome i političari okrenu tom sloju društva.
Ukratko, mnogi ljudi vide da režim Aleksandra Vučića ništa dobrog ne donosi ali ljui ne vide ni kod opozicije nikakve druge ideje. Svi smo očigledno svesni da je to moguće samo kroz jedinstven nastup čitavog naroda čiju potrabu za promenom treba razumeti I sprovesti u praksu. Normalno sa što manje štete po narod i njegovu budućnost.
Jedan deo opozicije ne želi da sledi volju naroda, već se besomučno pokušava razbiti to jedinstvo koje je uspostavljeno protiv Vučića.
Dakle, trenutno je najjača opoziciona stranka u zemlji ona koja nema ni ime ni lidera već samo jasnu ideju da se prvo mora zaustaviti ovaj pogubni trend u kojem se srpsko društvo nalazi.
Vođe bunta treba da ubede narod da će se nakon izbora sastaviti vlada stručnjaka sa mandatom da u zemlji zavede red pre svega kroz radikalan obračun sa kriminalom i korupcijom, a da će opozicioni političari u prvi mah biti jedna vrsta kontrolora te vlasti bez direktnog učešća u istoj, to će motivisati i jedan broj apstinenata. Jedino na taj način ovo bolesno društvo će se vratiti u evropski civilizacijski poredak u kojem srednja klasa čini glavni oslonac društva.
Jel to ona gospođa što je prala noge na ulici ispred predsedništva.Što reče Vojvoda kutlaču u ruke i spremaju ručak,nema u politici ono što tražiš.