Da je duži moj dan…

“Да је дужи мој дан, мој дан,

о, толико тог, да се учини још,

да се проживи још,

знам толико тог,

да је дужи мој дан, мој дан…“

Пре скоро педесет година, у Требињу (30. августа 1969. године), родио се један од највећих интерпретатора глуме, Небојша Глоговац. Основну и средњу школу завршио је у Панчеву, у које се доселио 1975. године, а студирао је у Београду, прво психологију, а онда глуму.

Своју пргаву нарав и склоност ка глуми искористио је толико да нас задужи да га се редовно сећамо као најталентованијег глумца те средње генерације, или народски речено као највећег глумца XXI века у српској кинематографији, али и шире. Као рика разјарене дивљачи орио се његов глас ЈДП-ом, а срце веће од пречника Месеца своје лице приказало је и ван позоришта или малих екрана, највише путем разних хуманих дела као што су хуманитарне представе и донације. Ако се надовежем на претходну колумну, схватићемо да је каткад и код нас имало светлости.

Те тамне 2018. године најцрњи гавран слетео је 9. фебруара када је однео Небојшу Глоговца, човека који је имао потенцијал и судбину Зорана Радмиловића, пркос Павла Вуисића, авангардност Драгана Николића, грлатост разјарене дивљачи и срце пречника Месеца. Све то у једном.

Била ми је част гледати га уживо, једном, у овом неправедном животу који је ипак диван – у комаду “Сумњиво лице“. Разочаран сам још увек. Звезда која ће заувек лебдети изнад нас.

Е мој стари, једино што је извесно јесте да је живот само једна велика клопка…

“Шта да причам,

ја не знам данас никога ко ти је сличан,

спремног да без рачуна,

тачно у подне, разгрне слабе

и као Гери Купер сам изађе пред барабе.“

Тог 9. фебруара 2018. године, како бих прекинуо монотони посао – и то читајући јутарње вести, све ми је било јасно када сам на насловној угледао твоју слику. Знао сам да је црно да црње не може бити. Том вешћу, прекинуо сам много више.