Da li su Čačku potrebni novi soliteri?

Солитери – социјалистички или интернационални производ и да ли су Чачку потребни нови солитери

Пише: Архитекта Ђорђе Шипетић

У својој култној књизи „Урбанизам. Утопија и стварност“, француска историчарка и теоретичарка архитектуре и урбанизма, Франскоаз Шое (Francoise Choay), генерализује урбанистичку науку на две основне школе размишљања, окренута у два смера: културалистички и прогресистички урбанизам. Оваква подела је касније постала општеприхваћена.

Идеолози прогресистичког модела (Ле Корбизије, Тони Гарниер, Валтер Гропиус, Овен…), окупљени у групи ЦИАМ (1920. г.), доносе 1931. г. „Атинску повељу“ (у даљем делу текста: АП) са бројним препорукама како треба градити град.

Неке од поменутих препорука: отвореност градског простора, огромне зелене површине, сегрегација функција (становање, рад, култура, одмор (рекреација)), одбацивање традиционалних законитости естетике и уметности – једноставност, геометрија и рационалност је нова „естетика“ –  значај приватног ће бити подређен значају друштвеном… Архитектонске структуре, па и град у целини, су типизирани и као такви се примењују било где у свету. Стамбени објекти су максимално функционални, рационални, прозрачни.

Предлог Ле Корбизијеа за реконструкцију Париза (срећом, никада није усвојен)

У пракси, оваква замисао је довела до дехуманизација градова, наруживања и отуђивања становника од свог станишта, који су постали безлични низ простих кубуса. Зато и сами идеолози АП, недуго после доношења, одустају од исте (1956. г, у Дубровнику), јер су се препоруке АП показале као лоше. Иако су саме стамбене јединице обезбеђивале добре животне услове – станови су били добро осветљени, проветрени, функционални…

Ово је била кратка ретроспектива појаве солитера (fr: Solitaire) (и небодера) као једног од препознатљивих производа интернационалне модерне, или само модерне (у теоретским расправама, често се може чути и овај назив). Јер, да би се обезбедиле велике зелене површине, велика удаљеност између објеката, велики простор за активни и пасивини саобраћај – неопходно је концетрисати становништво на мањем простору. Отуда толики раст у висину. При том, приликом таквог концепта, остварује се оријентација објекта на све четири стране. Отуда велик осунчаност, проветреност, лакоћа организације стана, јефтинија изградња… што, углавном, није случај код објеката традиционалне градње, затворених и полуотворених блокова. У том смислу, солитери, уз одређене корекције, представљају заиста добар пример квалитетног становања. Међутим, проблем код солитера је и социолошке природе. Врло тешко се остварује социјализација код становника солитера. Они постају „они који чекају лифт“ (непознат аутор ове кованице).

Како су се ове светске револуционарне промене одражавале на нашем поднебљу? Након политичког раскида са СССР-ом, а самим тим и са соц-реализмом, домаћи урбанисти се некритички окрећу АП и архитектури модерне (Дубровник, 1950. г.) и усвајају све препоруке овог стила. Али, због званичне политичке неутралности, овај правац називају социјалистичка модерна, иако се ни по чему није разликовала од интернационалног стила, односно АП.

Како су се осећале домаће покондирене тикве када је, само шест година након усвајања социјалистичке урбанистичке доктрине, „Атинска повеља“ званично проглашена погрешном и лошом, то најбоље они знају. Али из искуства знамо да нису одустали од те сулуде идеје, јер, већи део Новог Београда сведочи о томе.

Тренд архитектонске покондирености није заобишао ни Чачак. Солитери, и други безлични кубуси, су ницали као печурке и тако трајно наружили град. За разлику од Новог Београда, где су солитери задовољили своју позитивну страну (остварен вишак слободно простора за зеленило и паркинге), у Чачку је то само делимично остварено. Довољно је проћи Немањином улицом и видети проблеме које су створили: ни минимум паркинг места и изостанак дворишта (зеленила) стварају веће проблеме од користи. Томе треба додати да су они данас највећи расипници енергије.

Када је реч о нешто вишем рођаку, о небодерима, они се више везују за период након АП (иако су први саграђени још 30-тих година прошлог века), када је утицај капитала постао знатно већи, доминантнији. Јер, са повећањем цене земљишта настала је и потреба за максимизацијом искоришћености земље, односно још већим растом у висину. Док су први небодери саграђени у духу традиционалне архитектуре, они потоњи су подлегли под утицај модерне архитектуре, односно интернационалног стила, па су сви изгледали релативно исто – били су стаклени, једноставне форме и сведених линија. Треба додати да су небодери често и одраз моћи (или барем жеље да се таквим прикаже). Зато се углавном срећу само у метрополама и другим великим градовима.

Да солитер не мора да буде ружан, доказује нам „Вертикална башта“ (Bosco Verticale), солитер у Милану. Boeri Studio, 2014. г.

Последњих 20 година приметан је тренд увећане градње небодера, широм света. Пре свега у Азији која је постала доминантан континент домаћин оваквој градњи. Не улазећи превише у разлоге оваквог тренда, мора се истаћи да му се слути скорији крај, јер је последњих година забележено неколико забрана градње небодера и стаклених фасада (Република Кина и град Њујорк[1]). Разлози су, пре свега, еколошке природе али и неодрживости и економске неоправданости. Наиме, стаклене небодере је врло тешко, скоро немогуће учинити енергетски ефикасним без употребе вештачке климатизације. Што за последицу има огромну потрошњу енергената али и велику емисију угљеника. Даље, скорашња пандемија је допринела тренду рада од куће, који се наставио и након пандемије. Па је потреба за канцеларијским простором постала значајно мања.

У Европи овај тренд никада није био популаран. Што је, донекле, изненађујуће јер је густо насељен континет са доста мањом површином у односу на Америку и Азију. Око 400 небодера, колико их тренутно има у Европи, налази се у свега десетак градова. Највише у Москви и Истанбулу. Приметан је тренд раста броја небодера последњих година али ние извесно да ће наставити.

Изградња небодера у Чачку била би ирационална и исиљена, с обзиром на његову величину, развијеност и БДП по глави становника. Али се, у будућности, може узети у обзир већи солитер као нека нова реперна тачка у граду, нови белег града, симбол неког новог Чачка (нешто слично „источној и западној капији“ Београда). Подразумева се да би тај нови солитер морао бити дорађен и поправљен, у односу на некадашње солитере, енергетски ефикасан, никако са стакленом фасадом и уподобљен садашњем тренутку. Такође, треба добро промислити о локацији. Садашња индустријска зона у граду, један од бројних реликата социјализма, би морала да се трансформише у нови град, у Нови Чачак. Стога, ту треба планирати и нови солитер, већих размера, или више њих. Нови симбол града – Новог Чачка.