Da se opametimo, pre nego što bude kasno

Iskreno ne znam koliko će ovo trajati, ne znam ni kako će izgledati budućnost našeg društva, ali bez obzira šta se dogodi, većina nas će biti ovde gde je i danas.

Dani koji dolaze, donose nam nemir. Sukob zapadnog i istočnog sveta očigledno je morao da se dogodi, pre ili kasnije. Istorija nas je učila, da kada moć jednog društva naraste do maksimuma, narastu i problemi tog društva, bilo unutar njega samog, bilo odnosom koji to društvo ima prema drugima, zloupotrebljavajući svoju nadmoć nad ostalima.

Učila, ali nije i naučila. Ono što je trebala da nas nauči je činjenica da vladajuća oligarhija u svom zanosu moći, nikada u istoriji nije prihvatila da na miran način gleda sopstveni pad i sopstveno posrnuće. Uvek se to završavalo brutalno: pad Rimskog carstva, vladavina Luja XIV, Oktobarska revolucija, vladavina Franka u Španiji,  fašizam kao ideologija, brutalan kraj vladavine Čaušeskog, itd.

Čak ni raspad Jugoslavije, rat u Ruandi, događaji vezani za Kosovo nisu ništa naučili svet, ali ni naš narod. Do juče su nas političke vođe huškale na svoje komšije, druge narode na ovim prostorima. Koliko juče smo se zaklinjali ideji velike Srbije, za koju sam siguran da je i danas u glavama mnogih. Zaboravljamo da smo klicali bratskoj Rusiji, pevali Amerika i Engleska biće zemlja proleterska, stajali mirno pred petokrakom, voleli Josipa Broza više nego majku i oca, više nego zenicu oka svog.

Sada je sve to propalo. Svet se kao pre 80 godina ponovo podelio na dva bloka i očigledno krenuo u dugotrajni međusobni sukob, bez jasnog cilja, sem da se uništi onaj sa druge strane i da na kraju sukoba ostane samo jedina sila, u kome je narod Ukrajine najveći stradalnik. U svoj toj ludosti u koju smo dovedeni nezajažljivom željom moćnih pojedinaca, svet je kao nikada pre u opasnosti od svog nestanka.

Samo jedan potez, potez koji bi jedna od zaraćenih strana učinila, možda i potez očajnika, doveo bi do kraja sveta onakvog kakvog poznajemo. Svet nikada nije bio bliži nuklearnom sukobu. Taj isti svet, koji sam do juče doživljavao kao svet šansi, svet razuma, prosperiteta, svet koji svoje resurse koristi za bolje sutra.

Ali proteklih godinu dana pokazali su mi da taj svet ništa, ali ama baš ništa nije naučio iz istorije. A toliko je ljudi koji su u školi imali peticu baš iz predmeta koji se tako zove: istorija. Da je nekim slučajem taj svet jedan deo (region) naše Srbije, možda bi objašnjenje bilo lako, jer ovde smo svedoci da se ocene i diplome kupuju, pa me nebi iznenadilo što ništa nije naučeno. A kada smo kod nas, to je tek posebna priča.

Ako smo generacije koje nisu rođene u vreme dok se vodio drugi svetski rat, pa se i ne sećamo svih strahota koje je on doneo, poslednjih 30 godina trebalo je da nam budu dobra lekcija iz istorije. Svi ti sukobi na teritoriji bivše Jugoslavije, između dojučerašnje braće koja su se klela u bratstvo i jedinstvo, ostavili su neizbrisiv trag u našim životima.

Maltene smo do juče sa televizijskih ekrana slušali ratne pokliče naših političkih vođa u kojima su one sa druge strane, svoje protivnike, nazivali ološima, krvnicima, ustašama, balijama, šiptarima, četnicima. Dojučerašnja braća i sestre Jugoslavije preko noći su postali neprijatelji, okupatori, separatisti, nacionalisti. Epilog tih priča svi znamo.

Završio se tragično, veoma krvavo, sukobom dojučerašnjih građana te zemlje, raspadom Jugoslavije na njene republike. Dvehiljadite i početak novog milenijuma, donele su našem društvu novu nadu. Na trenutak je Srbija pomislila da je krenula pravim putem. Perspektiva ulaska u evropsku zajednicu naroda bila je velika.

Nije više bilo neprijatelja, bivše republike su ostvarile svoje državnosti, ratnohuškački političari na marginama. I svi smo na trenutak zaboravili ružne stvari iz istorije. Ali ne zadugo. Ubistvom prvog demokratski izabranog premijera, naše društvo kao da se zaustavilo na istorijskom putu napred. Krenuli su unutrašnji sukobi, a ovog puta nije bilo nekog drugog naroda da u njemu nađemo neprijatelja, pa smo ga našli u nama samima.

Krenuli su ponovo pokliči: lopovi, strani plaćenici, izdajnici, žuta banda, vratili se stari maniri u kojima su samo oni koji imaju vlast u rukama pošteni, samo oni vole Srbiju, a svi ostali bi je prodali za šaku dolara ili uništili nakon tri dana, ukoliko bi došli na vlast. Vratili su se na vlast isti oni akteri koji su nas uveli u krvavu bajku o velikoj Srbiji.

Vratili u javni prostor svađe, prostakluke, povezanost sa onim delom države koji je van zakona, digli korupciju do neviđenih razmera, partijsko zapošljavanje doveli do nebeskih visina, zadužili državu kroz kredite i obveznice, a nama dali koske i kačamak. Iz dana u dan isti opskurdni likovi sa televizijskih ekrana truju nas mržnjom, veličajući svog vođu, nazivajući druge izdajnicima. Kosovska izdaja poprima obrise Kosovske bitke. Podela na partizane i četnike dobija novu dimenziju.

Uspesi države predstavljaju se kao istorijski. Istorijski? Zar se nisam vratio na početak teksta? Da li se to samo meni čini da se istorija ponavlja? Da li smo išta naučili iz te istorije? Da li treba da vas ovim tekstom podsetim da smo kroz istoriju ovo već imali?

I ono najvažnije: da li se vi građani Srbije sećate, koliko smo puta  imali sukobe koji su počinjali ovakvim podelama u društvu, koliko smo krvi prolili u tim sukobima? Da li shvatate šta radite? Da li je ijedan među nama dovoljno vredan, da sada, kada nemamo protiv koga drugog da ratujemo, napravimo sukob među nama?

Zar nismo videli da možemo da živimo i nakon Karađorđa, Obrenovića, Tita, Miloševića, Tadića? Kada ćemo shvatiti da vođa ne treba da nas svađa, nego da nas miri. Jer tek kada budemo imali empatiju prema neistomišljenicima, kada shvatimo ko nam misli dobro, a ko ne, kada naučimo da razaznamo laž od istine, tek tada ćemo imati bolju budućnost.

Da li je i veličina Aleksandra Vučića, ma kakva ona bila, dobra ili loša, za vas građane bitnija od vaših života, budućnosti vaše dece i unuka, potencijalnog sukoba u koji srlja naše društvo? Zar nije vreme da se jednom opametimo, dok ponovo ne bude kasno?

Ratko Mitrović

__________________________________________________