Drogu nabavljala od policajca

Sve je ovo njihovo maslo; želja da postanemo pasivni i sjebani; obični raspadi koji će noću lumpovati, a danju, dok se izvršavaju naređenja i menja svet, spavati. Jer ništa nam ne preostaje sem da se povinujemo talasu mode koji podrazumeva najmanje nekoliko piva dnevno i još mnogo toga što nas izdvaja iz kolotečine.

Nekada su mi govorili da je biti strejt ipak mnogo bolje. Ne treba ti ni kap alkohola; šta će ti to, da bi prišao ribi? Zašto bi vario i isprobavao idiotizme, čovek je stvoren da bi se igrao sa sobom, ti nemoj. Počinje se od male stvari, na kraju završimo jadni i bedni.

Mrzeo sam te fraze pročitane iz udžbenika; ali sada kada posmatram iz daljine shvatam da ima malo istine u svemu tome. Čovek ne sme da dozvoli sebi preveliku slobodu jer je to put ka nestajanju; put ka pasivnosti.

Posmatrao sam sa terase kupovinu najgore gudre na svetu, dopa. Diler bi samo uleteo u parkić (inače ovo sve se dešavalo u centru grada, pored male dece) i deset ljudi, većinom raspadi ali bilo je i poslovnih ljudi, sa aktovkama, u odelu, projurili bi ka njemu brzinom svetlosti; pokupili svoju svetlost i nestali trčećim korakom. Verovatno da se odrade.

Očaj, nije mi bilo jasno zbog čega bi čovek dozvolio sebi da dođe u susret sa tim. Tako da sam izdvojio vreme da pričam sa njima, u grupi od nekoliko ljudi jedna devojka mi je neverovatno delovala. Anonimno mi je ispričala svoju priču.

Rođena sam u bogatoj porodici. Imali smo sve, bila sam balerina. Imala sam petnaest godina devedeset devete. Jedna od najlepših devojčica u školi; bila sam u centru pažnje, taj osećaj je bio neprikosloven. Po protokolu, više su me privlačili stariji muškarci. I odjednom sam se našla u društvu gde sam ja bila jedina koja je maloletna. Na početku su me držali kao malo vode na dlanu. Bombardovanje je bilo pa smo svakoga dana ili večeri sedeli i cirkali pivo. Ja sam više volela vino, a pošto sam iz bogate porodice stalno su visili sa mnom. Nekoliko puta mi je otac zabranjivao da se družim sa njima. Kao da je primetio u šta će se sve to izroditi. Probala sam travu sa šesnaest i nije me odradilo. Svi su se oko mene smejali, a meni ništa. Sledećih četiri puta, takođe, ništa. I odjednom sam jurila travu samo da bih osetila kako je. Prvi put kada sam se naduvala bilo je to to. Tog dana sam izgubila nevinost. 

Sedamnaesti rođendan sam provela sa majkom koja je bila nakljukana bensedinima. Otac nije bio tu. Pozlilo mu je u kolima i doživeo je saobraćajku. Bio je u koritu šest meseci da bi mu u bolnici, slučajnim analizom, rekli da ima rak pankreasa. Umro je pre mog punoletstva. 

Do tada sam sa društvom isprobavala sebe na različite načine. Ekstazi sam uzimala često, spid, takođe, jedino nikada nisam koku probala jer nisam mogla da izvučem tolike pare odjednom. Nekoliko poznanika iz grupice je par puta ušmrkavalo neki žuti prah. Mene su odvajali na stranu kada se to dešavalo. Vratila bi se i oni bi bili u transu. To se ponovilo još par puta. Nakon toga dešavalo se da odu do toaleta i da se vrate unezvereni. Više to nisu bili isti ljudi. 

Izrevoltirana nesrećnom sudbinom ukrala sam jednom od njih želeći da vidim u čemu je fora. Otišla sam u vece dok su oni stondirani hvatali zamišljene ptice. Mislim da sam uzela previše jer sam odmah krenula da povraćam bahato; glava me je pekla, nos nisam osećala. U kanti sam ugledala igle… Pala sam u nesvest unutra, našli su me nekoliko sati kasnije i jedan od njih me je pretukao i uzeo sve pare koje sam imala. Rekao mi je da ga nikada ne kradem. Mogla sam da mu tražim normalno. Nekoliko dana nakon toga, moj neverovatni mozak je poželeo da ponovo proba ono što nije uspelo. Prišla sam mu i pitala ga za linijicu; iscrtao mi je povukla sam i odjednom blaženstvo. Ništa nije postojalo, ništa nije bilo bitno… Sedela sam sama, pušila cigaru dok mi je padala glava i osećala sam se najlepše na svetu. Nakon par sati probudila me je hladnoća i drhtaji. Izvadila sam sve pare koje sam imala i uzela poveću količinu da imam kod sebe.

Krila sam se od bivšeg dečka, jer  on za razliku od drugih nije to konzumirao, a kada je provalio šta se tu radi prestao je da bleji, a ja sam prestala da mu se javljam. Nisam se čula od tada sa njim. Razvoj jednog narkomana možete da pročitate u različitim knjigama, nažalost svi nalikuju. Nisu identični, ali istim putem koračamo. Dovoljno je da se setite Mi deca sa stanice ZOO i sve će vam biti jasno. Već je postalo kliše to što bih vam govorila; nema potrebe. 

Zanima vas kako sam se skinula. Nikako! Jednom narkoman uvek narkoman! Izgledala sam kao đubre. Pogledala sam se u ogledalo i začula sam očev glas koji je govorio: da li si ti moja ćerka?

Uplašila sam se do tog stepena da sam morala da uzmem novu dozu.

Vremenom sam uspela da dovedem svoju zavisnost na normalnu varijantu. Upisala sam fakultet, krenula da radim i rekla sam sebi TEK KADA ZAVRŠIŠ POSAO MOĆI ĆEŠ DA ISKULIRAŠ. Sada imam trideset dve godine, imam dečka, nemam decu i verovatno ću teško i dobiti, ali i dalje sam zavisnik koji je uspeo da iskontroliše svoju zavisnost. Niko to ne zna; jer sam uspela da pobedim porok. Da li sam srećna zbog toga? NISAM! Ali nisam spremna da odustanem od svoje prošlosti tako lako.

Da li na bilo koji način afirmišem drogu? Nikako, ovo što ja radim, mogu samo ja i niko drugi! Zajebite te priče, nikome gudra nije dobro donela. Osećam se licemerno dok govorim ovo sve, ali za buduća pokolenja moram priznati. Sve je sistematski odrađeno. Godinama sam završavala od lika za koga se ispostavilo da je bio pandur. Sve to radi država, ali i dalje ne mogu reći da su oni krivi zbog mog problema. Možda ću se jednom skinuti, do tada ću uživati. A vi koji imate mogućnost da birate, izaberite život, jer ovo što ja radim je čisto preživljavanje. Nije poenta priče postati životinja!

PODELI, DA BI ŠTO VIŠE LJUDI SHVATILO!

(politickakonkretnost.wordpress.com)