Druga godina zlatnog doba

Piše: Danica Popović

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će od 2018. do 2022. godine biti zlatno doba Srbije. „Nijedne godine nam rast neće ići ispod 4-4,5 odsto. Budemo li čuvali suficit u budžetu, biće novca više nego ikada, živeće se bolje nego ikada, ali imamo jedan težak, užasno težak uslov, a to je da sačuvamo mir i stabilnost“, rekao je Vučić novinarima tokom posete Bakuu. To je bilo prošlog maja.

Na prvu godišnjicu, niko iz vlasti nije ni spomenuo zlatno doba. Zašto? Da li zbog havarija u EPS-u, ili zbog dugotrajnog pada proizvodnje u Fijatu, zbog prohibitivnih carina na isporuke robe na Kosovo i Metohiju, zbog kiša, suše… ili smiješano, što bi rekao veliki vladika… elem, zlatno doba više nije bilo pomenuto.

A nije ga ni bilo, ako ćemo pravo. Da 2017. godine nije bilo suše, rast bi bio malo iznad tri odsto. Koliki je, zapravo, bio i prošle godine, kad isključimo oporavak poljoprivrede. A toliki će, ako bude sreće, biti i ove godine, i biće među najnižim stopama rasta u centralnoj i istočnoj Evropi.

Šta se to protiv nas urotilo, pa nikako da nastane zlatno doba? Razlog je nejednakost koja vlada u Srbiji. I sad, manje je tu važna nejednakost zarada, koliko je važna nejednakost šansi koje ljudi ovde imaju. Zašto? Zato što je prva nejednakost posledica, a druga – uzrok prvoj. Uvek se setim svoje školske drugarice koja se, sredinom osamdesetih, najpre zaposlila u Grčkoj, i mesecima očajavala zbog mizerne plate koju joj je gazda davao. A onda rekla – kad umem da zaradim za tebe, umeću i za sebe, otpočela sopstveni biznis i vratila se u domovinu. Zašto se ovde to više ne dešava?

Osnovna kočnica je nejednakost šansi za uspeh. Jedan od odgovora nalazimo u poslednjem broju Kvartalnog monitora, evo šta kažu: „Posebne pogodnosti koje je država stvorila za strane investitore i privilegovana domaća preduzeća nisu dovoljne da generišu snažan rast cele privrede. Za snažan rast, neophodno je da se stvore ravnopravni i dobri uslovi za sva preduzeća i preduzetnike, a ne samo za privilegovane.“

Ne bi, dakle, moja Vesna danas ni sanjala da ovde otvori firmu! A teško da bi pristala da nastavi karijeru kao funkcioner u državnoj upravi, gde se, kako javlja Politika, 71 odsto funkcionera ima status „v. d.“ (vršilac dužnosti) ili „v. f.“ (vršilac funkcije), na tri do šest meseci – pa da te ponovo biraju, ako se pokažeš.

Javnost malo zna ko je sve u „v. d“ i „v. f“ stanju (šta god bila razlika). Tu ćemo naći i Marka Đurića, kome mediji nikad ne napišu „v. f“ ispred funkcije direktora Kancelarije za KiM, kao što ćemo naći i v. d. direktora EPS-a (onog, zbog koga je pao prošlogodišnji dži-di-pi), pa sve do predsednika Vrhovnog kasacionog suda, o čijem „v. f.“ stanjy prve tragove nalazimo u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda – još iz 2013. godine! On sam, početkom godine, za Betu kaže: „Nije baš zgodno da predsednici sudova budu u v. d. stanju jer to može da dovede do zloupotreba.“

E sad, problem je u tome što i mi vidimo da to nije baš zgodno. I jasno nam je da su šanse za uspeh toliko nejednako raspoređene, da se ne isplati graditi karijeru ni u biznisu, ni u državi, kao što se ne isplati (a često je veoma štetno) davati glasa od sebe, o bilo čemu. Nije li onaj košarkaš nedavno izgubio mesto u reprezentaciji zato što je izneo šta misli o sudbini Kosova, a to se mišljenje veoma razlikovalo od jedinog mišljenja koje u ovoj zemlji može proći nekažnjeno?

E sad, kakve to veze ima sa privrednim rastom? Ima, kako da ne… U zemlji gde ni košarka nije razdvojena od politike, a sudovi i država su u „v. d.“ stanju, ko bi se usudio da progovori, a kamoli da pokrene biznis?

Što reče Rebeka Mekdonald, najbogatija Srpkinja u Kanadi, govoreći za magazin Biznis, pre neki dan: „Ne investiram u Srbiji, jer nisu razdvojeni ekonomija i politika.“ I još kaže da „ne primećuje suštinske promene osim da se samo fasade sređuju“.

A tek je druga godina zlatnog doba.