Duboko trovanje

Piše: Nenad Kovačević

Iz dubine deponije Duboko, kod Užica, koju je veliki požar zahvatio paljenjem metana, iskuljali su nemar države, nestručno i stranačko upravljanje tim komunalnim sistemom.

Sanitarna i regionalna deponija gori od 3. maja. Drugi put za dva meseca. U istom periodu gorelo je još nekoliko deponija i smetlišta u Srbiji, i to su alarmi da je konačno vreme da se problemi odlaganja i upravljanja otpadom reše.

Gust dim i smrad širili su se selima oko deponije, centrom grada, a u zavisnosti od pravca vetra i prema Zlatiboru, Požegi i Čačku.

Gradski zvaničnici umiruju građane podacima o stručnom i opsežnom gašenju požara, nadljudskim naporima vatrogasaca, količinom mehanizacije i podrškom Vlade, brojem helikoptera i termovizijskih kamera koje otkrivaju žarište vatre.

Užički Zavod za javno zdravlje tvrdi da kvalitet vazduha nije pogoršan, a istovremeno preporučuje građanima da ne izlaze napolje ako baš ne moraju, kao i da zatvaraju prozore na svojim domovima.

Taj Zavod, kao i nijedna laboratorija u Srbiji, zvanično je potvrđeno, ne meri koncentracije dioksina i furana, kancerogenih supstanci koje nastaju sagorevanjem organskog otpada.

Građani ne veruju zvaničnim „istinama“. Protestuju i traže zatvaranje deponije, smene odgovornih i njihovo krivično gonjenje za ekološku katastrofu.

Za meštane sela oko deponije dim i smrad su samo deo velikog i hroničnog problema jer ocedne deponijske vode zagađuju Turski potok ispod deponije, koji se uliva u reku Lužnicu, čije vode koriste za zalivanje povrća i voća koje prodaju na pijaci i koriste za sopstvene potrebe.

Zagađena voda završava u Skrapežu i Moravi i ugrožava i druga područja Zapadne Srbije. Godinama su tražili reakciju gradske vlasti i inspekcije, donosili im kanistere sa zagađenom vodom, ali nije vredelo.

A moglo je da bude drugačije. Ideja je bila da Duboko postane prva savremena, regionalna i sanitarna deponija u Srbiji, sa centrom za reciklažu otpada iz Užica, Čačka i još nekoliko okolnih opština.

U njenu gradnju, koja se odvijala uz mnoštvo problema, uložen je veliki novac Evropske unije i države, a počela je da se koristi 2011. godine.

Pre dve godine, kako je to obnarodovao njen projektant Velimir Mitrović, istekla joj je dozvola za rad koju izdaje i deponiju kontroliše Ministarstvo zaštite životne sredine. I pored toga, na njoj se i dalje odlagalo smeće, pa je postala jedno od najvećih smetlišta u Srbiji.

Sada je to isto ministarstvo po hitnom postupku raspisalo tender od 30 miliona evra za njenu sanaciju i modernizaciju, što je skoro dvostruko više od troškova njene gradnje, čemu se meštani izričito protive.

Na optužbe da su nestručnim upravljanjem i partijskim zapošljavanjem u JKP Duboko izazvali ekološku katastrofu, užička vlast naprednjaka uzvraća da je taj problem nasledila od onih koji je sada napadaju, ali se s njim suočila.

U tome ima istine, ali istina je i to da je vlast u Užicu promenjena pre 12 godina i da za to vreme nije promenila način upravljanja deponijom.

Sada je kasno za stranačka nadmudrivanja, ali ne i za odgovornost onih koji ne truju samo nas nego i sebe, svoju decu i svoje stranačke ortake. Ako su na to bili spremni svih ovih godina, koje su garancije da će u budućnosti, ako se deponija sanira, njome upravljati struka, a ne stranka.

Preneto iz Novog magazina

____________________________________________________