Ekonomija Rusije u sve težoj situaciji

Piše: Julija Latinjina, Nova Gazeta

Slabljenje ruske nacionalne valute postaje sve očevidnije. Kurs dolara je probio značajnu psihološku granicu od 70 rubalja za dolar, što je više i od rekordnog pada u decembru prošle godine. Paničan pad rublje 15. i 16. decembra objašnjavao se pre svega ogromnim rubaljskim kreditom koji je Centralna banka tada odobrila Rosnjeftu. Rosnjeft je u cilju otplate dospelih kredita svoje devizne prilive po svoj prilici akumulirao i čuvao van zemlje, a gigantski minus u raspoloživoj gotovini peglao kreditom Centralne banke. Ovaj kredit se očigledno u gotovo celom iznosu sručio na devizno tržište i srušio rublju. Dodatni faktor je bio sezonskog karaktera. Decembar je mesec svođenja računa kada mnogi investicioni i berzanski ugovori dospevaju na naplatu, pa se većina inostranih investitora žurila da svoj novac što pre iznese iz zemlje.

Ovoga puta nijedan od ovih faktora nije u igri. Rosnjeft nije dobio nikakav kredit, a sav novac investiran na ruska tržišta vrednosnih papira je već odavno iznet iz zemlje. Današnji pad rublje je odraz dve tendencije koje su naravno tesno povezane – pada cene nafte i usporavanja tempa rasta kineske ekonomije.

Poslednjih 15 godina su za Rusiju bile doba zlatne kiše. Cena nafte, koja se 1998. spuštala čak i do 12 dolar za barel, tokom prvih 15 godina 2000-ih pela se prvo do 100, pa na 120 i 140 dolara. Nekima se učinilo da će to trajati večno. Glava Gasproma Aleksej Miler uvereno je predviđao stabilnu cenu nafte od 250 dolara za barel, a što se kapitalizacije Gasproma tiče, prognozirao je cifru od čak trilion (milion miliona) američkih dolara. Na fonu tako ružičastih očekivanja, sve je bilo moguće: i organizacija Olimpijade, i bacanje para u vetar, i beskrajni prazni razgovori o duhovnim sponama, i rat sa Gruzijom, i otimačina Krima, i sistematsko uništavanje nezavisnog dela ruske ekonomije, to jest tržišta, i izgradnja društva u kojem će svi biti činovnici ili zaposleni u državnim kompanijama, ili manjina izabranih „srećkovića“ koji će uz pomoć „administrativnog resursa“ u statusu drugara Kremlja vladati fabrikama, medijima i infrastrukturom.

Što da ne? U dalekom 19. veku, neko je smislio da je za jaku državu neophodna novcem krcata kasa i raspolaganje delom društvenog bogatstva, koje se značajnim delom obezbeđivalo oporezivanjem „trećeg staleža“. A danas? Danas je dovoljno imati naftu, a treći stalež je samo smetnja: naučili su da zarađuju novac sami i stalno bi da budu slobodni.

Međutim, ispade da visoka cena nafte nije rezultat nekakvih magičnih sposobnosti Kremlja, već samo naglog ekonomskog rasta velike zemlje koja se zove Kina, koja je u vreme dok su Rusiju izbacivali iz kluba Velike osmorice postala druga ekonomska sila sveta i kojoj danas pripada 16,7% svetskog BDP-a.

Dok je Ruska državna železnica (РЖД) gradila oko 300 kilometara železničkih pruga godišnje, Kina je u istom vremenskom periodu postavljala 5-7 hiljada kilometara pruge i danas ima drugu po veličini železničku mrežu na svetu. Dok je na ruskim putevima i gradskim ulicama eksponencijalno rastao broj privilegovanih rotacionih svetala, u Kini je godišnje građeno 5-6 hiljada kilometara savremenih autoputeva highway klase; prestigavši SAD, Kina je postala zemlja sa najdužom putnom mrežom na svetu. Dok je u Gaspromu ukupna vrednost eksploatacije za 14 poslednjih godina porasla sa 9 na 52 milijarde dolara (uz upozoravajući podatak da je u istom periodu zabeležen pad proizvodnje sa 523 na 444 milijarde kubnih metara gasa), Kina je u savremenu petrohemiju, koje u Rusiji praktično nema, ulagala 5-6 milijardi dolara godišnje. I koliko god čudno zvučalo, razlog zbog kojeg danas u Rusiji nema modernih postrojenja za hemijsku preradu nafte, zapravo je objektivan. Dugogodišnja tehnološka degradacija i endemski lopovluk, stvorili su uslove u kojima je izgradnja savremene petrohemijske industrije prosto nemoguća. Ali čak i kada je Kina gradila isto što i mi – na primer gasovod – činila je to dva puta brže i znatno jeftinije. U Kini izgradnja jednog kilometra gasovoda košta oko milion dolara, a kod nas celih sedam. I još nešto, ne manje važno. Dok je par drugara našeg predsednika iz milionera prelazilo u dolarske milijardere, Kina je od totalne bede spasla 400 miliona ljudi.

Današnji problem Kine je u tome što je njen ubrzani ekonomski rast imao, uslovno rečeno, prestižni karakter. On je bio „motivisan“ sustizanjem ostalih razvijenih ekonomija sveta, a usponi takve vrste se, u zavisnosti od mase uslova, ranije ili kasnije uvek zaustavljaju. Tako je i Japan tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka beležio ekonomski rast od 9% godišnje, a 80 odsto rezultata tog rasta je odlazilo u izvoz. Daleko od toga da je Japan u međuvremenu propao, ali ubrzani rast njegove ekonomije se tokom prošlih decenija zaustavio. A danas, o novom položaju Kine najrečitije govori to što stanje u njenoj privredi direktno znatno utiče na stanje čitave svetske ekonomije. Odluka o jednokratnom smanjenju nominalne vrednosti juana za 5% danas je događaj globalnih razmera, a puzeća devalvacija rublje koja je od početka euforije zvane „Krim je naš!“ izgubila više od 100% svoje vrednosti, za svet ne znači apsolutno ništa.

I sada kada je Kina usporila svoj ekonomski rast, kao za baksuz je iskrsla još i komercijalna proizvodnja sintetičke nafte iz uljanih škriljaca, kao i ništa manje značajan povratak Irana na svetsko tržište nafte i gasa. Ispostavilo se da je svo naftno blagostanje Rusije tek bubuljica na gigantskom telu kineske ekonomije i da je, dok je to blagostanje trajalo, ruska ekonomija atrofirala, a apetiti enormno porasli; da dok se rublja ruši, Gasprom i dalje spokojno lebdi u nebesima i troši više od jedne milijarde evra na već upokojeni Turski tok; da dok se rublja u ruši u sunovrat, s najvišeg mesta stiže naredba o uništavanju stotine tona hrane iz uvoza.

Kako naša vlast pokušava da razreši sve ove protivrečnosti? Isključivo propagandom i proizvodnjom destruktivnih tlapnji. Rublja se ruši? – kriv je prokleti Zapad. Nemamo ekonomiju? – ali zato smo mi najduhovniji narod. U društvima koja propadaju, destruktivne tlapnje prosto cvetaju. To samo ubrzava truljenje i konačno izumiranje obolelog društva, i istovremeno učvršćuje vlast i poziciju vrhovnog poglavara.