Prethodni članak
Evropa zdaj
Piše: Mijat Lakićević
Bedni Slovenci. Kineski predsednik nije nikad ni čuo za njihovog predsednika. „Pahor – šta je to“? A kamoli da ga je poluzagrlio, i to nekoliko puta, što Kinezi inače vrlo, vrlo, vrlo retko rade i što je znak osobitog poštovanja i prijateljstva.
Bedni bečki konjušari. Lepo im je rekao Bora Đorđević. Najslavniji srpski roker, koji sad ima čast i zadovoljstvo da peva pod šatrom baba Julinog ministra. Deda Bora i baba Jula. Neka im je večna slava.
I šta će sad ti Slovenci ako ih neko napadne. Putin ih je pustio niz vodu; ni S-300 a kamoli S-400 da im pošalje. A i Đipinga baš briga: najo rakete, najo krediti.
A pogledajte našeg lidera stabilnosti u regionu i promotera mira u svetu. Naoružan do zuba. A povrh toga Vladimir sa leve, Ksi sa desne strane ili obrnuto, svejedno. Pa neka ga dirne ko sme.
Još malo pa će tačno 30 godina od kako su Slovenci u ondašnjoj SFR Jugoslaviji lansirali parolu: Europa zdaj. Ako neko slučajno ne razume slovenački – Evropa sad.
Ubacite Srbiju u EU, dizajn: Svetlana Ćosić
Time su Slovenci, da podsetimo mlađe čitaoce, izrazili jasno opredeljenje za Evropu. Tačnije za ulazak Slovenije, odnosno čitave SFR Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu. Pošto Unija tada još nije postojala.
Zarad mlađih čitalaca, opet, ali bogami i starijima da osvežimo pamćenje, u Jugoslaviji se o tome uveliko raspravljalo, pa su čak vođeni i neki razgovori u tom smislu.
U stvari, na tom pitanju je počeo raspad Jugoslavije. Slovenija nije htela da čeka, a Srbija je sve više gledala put Moskve. Da bi pokazala ko je veći Evropljanin, Srbija je uvela blokadu slovenačke robe. Tvrdilo se da će Slovenija propasti čim više ne bude dobijala naše voće i povrće, i čim ovde ne bude mogla da prodaje svoje džempere i frižidere. Odziv je bio masovan.
Prošle su tri decenije. Slovenija je već više od decenije i po u Evropskoj uniji, a moglo bi se lako desiti da Srbiji bude potrebno još toliko da se nađe u njenom društvu.
Ako ostane ova vlast. A ako ne ostane – onda i duže.
Jer, kako stvari na opozicionoj političkoj sceni stoje, partije koje se izričito i beskompromisno zalažu za Srbiju u Evropi više su nego retke. A ni u opozicionoj tzv. intelektualnoj eliti, nije bolje.
Tek je tu muljačina. Mi smo za evropska pravila, ali kada je reč o Evropi – daleko joj lepa kuća. Mi ćemo sami da gradimo evropejske institucije, ali u Evropu nećemo, jer se ona ionako ruši. Priča se o solidarnosti, ali kad treba pokazati solidarnost sa Evropom, onda se viče – a naša deca, a naše crkve, a naše… Mi smo za Evropu u Srbiji, ali nismo za Srbiju u Evropi. I sve tako.
Ko može da poveruje u te somnambulije?
Mijat Lakićević
Rođen 1953. u Zaječaru, gimnaziju je završio u Čačku a pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem… Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.
Немо иг вређати, ни прве ни друге, усе и у своје кљусе јелте кљусад. Истинске круне никад нису биле на обријаној еуробској галави већ негде другде,тамо где она није никог познавала. Она је увек била сиротан трагичар врстан глумац са ликом кловна који увек тражи рат људску крв железо злато а вамо глумата неког доброг домаћина. Она је уствари творац грехова племена нових национа све у служби врховних демона. Довољно се напила људске крви широм света те ће почети на очи излазити. Европе се треба бојати и чувати и кад поклоне дарива, једном руком носи милостињу а другу држи иза леђа са камом.
Milorad Pavić o Zoranu Đinđiću
15. mart 2003.
Rak srpskog društva – izolacionizam, zatvaranje u sopstveni atar, ponovo je na delu. Metastaze tog raka uvek su ubistva: Karađorđa početkom XIX veka, kraljevskog para Obrenović početkom XX veka, dr Zorana Đinđića početkom XXI veka. Ubice su uvek imale isti cilj: da spreče otvaranje Srbije ka Evropi i svetu.
Zoranu Đinđiću Bog je dao sve sem duga života. Bio je hrabar, mudar i lep čovek. Imao je nepogrešivu viziju budućnosti. Bio je pravi čovek na pravome mestu u najtežem času. Imao je neugasivu energiju. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi. I po struci i po vokaciji i po daru filosof na čelu države.
Pragmatičan državnik u najboljem značenju reči, naučio nas je Zoran Đinđić da guslanje o akciji nije isto što i akcija. Živeo je i radio brže od ostalih. Ostvario je veze sa svetom kao da je 50 godina a ne dve godine bio na čelu jedne vlade.
Kako da kažem da je bio moj prijatelj, kad je bio prijatelj svih nas, jer nema porodice u Srbiji za koju nije nešto lično učinio Zoran Đinđić. Živeo je za svakoga od nas i za našu decu. A Srbija se odužila oduzimajući njegovoj deci oca. Zoran Đinđić je platio sopstvenom krvlju što nije hteo da prolije tuđu. To mogu samo najveći i najjači. Hvala mu, gde čuo i gde ne čuo.